У свакодневном говору чест је случај да се о свештеницима Српске православне цркве говори као о „поповима”. Да ли је то исправно?
Ситуације у којима се ово чини, саме по себи, нису нужно ни позитивне ни негативне – од оних када говорник заиста не мисли ништа лоше, па и из симпатије говори о „нашем попу”, до прилично злурадих и злонамерних коментара типа „они попови у цркви”.
Ипак, и једни и други углавном не знају право значење ове речи као ни то – да ли су „поп” и „свештеник” заправо исто.
Наш језик је изузетно богат древним изразима, који полако падају у заборав, а предност се данас даје разним новим кованицама и позајмљеницама које деградирају исти. Реч „поп” је искривљен изговор грчке речи „папас” која значи „отац” (као и у многим другим језицима), а коју су Турци употребљавали у негативном тону – каурски поп и слично. Народ је задржао овај неприкладан назив у говору, иако постоји и наша старословенска и српска реч „отац”, којом ословљавамо свештеника као духовног оца – објашњава за Историјски забавник Иван Неђић, професор приправник Богословије Светог Арсенија у Сремским Kарловцима.
Негативној конотацији речи „поп” је свакако допринела и употреба те речи од стране комуниста у пејоративном смислу. Слично, код Руса „поп-попви“ јесте погрдна реч, са изразом непоштивања према свештенику.
Реч се одомаћила у нашем језику и данас је користе и они који овим не мисле ништа лоше нити желе да увреде свештено лице. Ипак, каже професор Неђић, њу треба избегавати.
– Свештеника у свакодневном обраћању, уколико је некоме непријатно да му каже оче, можемо ословити и именом или са свештенениче, а уколико је старији свештеник и са прото, што је скраћено од чина који већина старијих свештеника носи – јереј, протојереј… У Војводини и Славонији и даље најчешће свештеника ословљавају са господине што је исто један од начина на који се можемо обратити свештенику – закључује он.
Извор: Историјски забавник
