Сладолед и ђелато, да ли је то иста посластица? Годинама се сваког лета води расправа на друштвеним мрежама да ли је „ђелато“ само италијански назив за хладну посластицу, или ипак постоји разлика и у рецептури

Београд има неколико ђелатерија и стручњаци за сладолед кажу да то нису сладолеџинице.
Иако и једни и други угоститељи праве посластице са истом наменом – освежење и расхлађење током летњих дана – у питању су ипак различити производи.
Младен Стојсављевић годинама производи ђелато, а занат је научио у Италији, од породице која га традиционално прави деценијама.
За Нову економију тврди да је разлика између сладоледа и ђелата „очигледна“.
„Рецимо, у количини млечне масти. Ђелато има од шест до девет посто масти, док сладолед има мање. Такође, проценат ваздуха у ђелату не сме да буде већи од 20 одсто. Код, да кажем, обичног сладоледа тај проценат може да буде и сто одсто. А што мање ваздуха, то пунији и кремастији укус.“
Младен каже да се у Италији припрема закон који обавезује произвођаче да уколико њихов слатикиш има више ваздуха од прописаног – производ не смеју да називају ђелатом.
„Видимо и код нас на амбалажи производа разлику јер су и наши произвођачи у обавези да назначе колико је производ тежак, у милилитрима и грамима. Ту видимо колико ваздуха има у сладоледу, (да може да има) 500 грама на 250 милилитара“, објашњава Стојсављевић.
Наш саговорник каже да постоји и друге бројне разлике, пре свега у начину производње, али и процесу припреме базе.
Нешто сасвим треће, што већина такође крсти као сладолед, јесте сорбе. Реч је о најстаријој освежавајућој посластици на свету у којој нема млека, већ сирупа и ситног леда, а потиче још од 350. године п.н.е. а у топлим летњим данима њиме су се освежавали Персијанци и Грци.
Сладолед какав познајемо и конзумирамо данас, настао је тек половином 20. века.
Димитрије Гашић
Извор: Нова Економија