Sladoled i đelato, da li je to ista poslastica? Godinama se svakog leta vodi rasprava na društvenim mrežama da li je „đelato“ samo italijanski naziv za hladnu poslasticu, ili ipak postoji razlika i u recepturi
Beograd ima nekoliko đelaterija i stručnjaci za sladoled kažu da to nisu sladoledžinice.
Iako i jedni i drugi ugostitelji prave poslastice sa istom namenom – osveženje i rashlađenje tokom letnjih dana – u pitanju su ipak različiti proizvodi.
Mladen Stojsavljević godinama proizvodi đelato, a zanat je naučio u Italiji, od porodice koja ga tradicionalno pravi decenijama.
Za Novu ekonomiju tvrdi da je razlika između sladoleda i đelata „očigledna“.
„Recimo, u količini mlečne masti. Đelato ima od šest do devet posto masti, dok sladoled ima manje. Takođe, procenat vazduha u đelatu ne sme da bude veći od 20 odsto. Kod, da kažem, običnog sladoleda taj procenat može da bude i sto odsto. A što manje vazduha, to puniji i kremastiji ukus.“
Mladen kaže da se u Italiji priprema zakon koji obavezuje proizvođače da ukoliko njihov slatikiš ima više vazduha od propisanog – proizvod ne smeju da nazivaju đelatom.
„Vidimo i kod nas na ambalaži proizvoda razliku jer su i naši proizvođači u obavezi da naznače koliko je proizvod težak, u mililitrima i gramima. Tu vidimo koliko vazduha ima u sladoledu, (da može da ima) 500 grama na 250 mililitara“, objašnjava Stojsavljević.
Naš sagovornik kaže da postoji i druge brojne razlike, pre svega u načinu proizvodnje, ali i procesu pripreme baze.
Nešto sasvim treće, što većina takođe krsti kao sladoled, jeste sorbe. Reč je o najstarijoj osvežavajućoj poslastici na svetu u kojoj nema mleka, već sirupa i sitnog leda, a potiče još od 350. godine p.n.e. a u toplim letnjim danima njime su se osvežavali Persijanci i Grci.
Sladoled kakav poznajemo i konzumiramo danas, nastao je tek polovinom 20. veka.
Dimitrije Gašić
Izvor: Nova Ekonomija
