И након више од 150 године од објављивања класика дечје књижевности Луиса Керола – Алиса у земљи чуда – овај роман и даље изазива најразличитије интерпретације и значења
Још увек волимо да изнова и изнова читамо (или гледамо) доживљаје радознале девојчице у земљи чуда по имену Алиса. Постоји нешто у вези с овом књигом што ју је учинило свевременим класиком, фасцинантном причом која је доспела даље од деце из XIX века, за коју је први пут и написана.
Део разлога је тај што су авантуре из књиге Алиса у земљи чуда биле прекретница у дечјој књижевности. Раније, књиге и приче за децу имале су тенденцију да се строго фокусирају на морално образовање и усавршавање. Већина књига требало је да вас научи да будете добар дечачић или девојчица, уместо да се забављате или распаљујете своју машту. Али Луис Керол је све то променио.
Алиса најбоље зна
Уместо да детету даје наредбе, Керол поставља свој наратив око девојчице која држи предавања одраслима, у свету у коме је све изврнуто наглавце. Алиса одбацује савете о манирима, без обзира са које стране долазе и замера становницима Земље чуда безобразлук и опште лудило. Она најбоље зна – одрасли су непоуздани, нелогични и помало луди. Ово је потпуни преокрет у начину на који су деца и одрасли пре тога приказивани у књижевности.
Исход је урнебесан: непристојни хумор књиге прија анархичној природи детета. На пример, стихови из тог времена који су се веома уважавали безобзирно су пародирани. Луди Шеширџија рецитује:
“Светлуцај, светлуцај, шишмишу малени!/Куда се спремаш, би ли рек’о мени?”, док Алиса изводи комични препев Роберта Саута „Утехе старца и како их је стекао”.
Керол се овим наративом руга викторијанском образовном систему. Алиса користи дуге речи које не разуме јер се чине важним. У школи је Лажна корњача учила “окретање и увијање”, а “онда различите гране аритметике – амбицију, одупирање, поружанцију и руганцију.” Игра речи, бесмислице, хумор, пародија и промене улога: ово су основни састојци дечјих књига данас, и то захваљујући Керолу.
(Погрешно) тумачење мистерије
Разлози за Алисин успех у иностранству су мало сложенији, али могу бити повезани са тиме како се перципира есенцијална британска књига. Земља чуда има краљицу, чајанке, игре крокета и домаће послуге. Носталгични поглед на идеализовано викторијанско друштво сигурно је део њене привлачности. То су неки од истих састојака који су учинили Даунтон Еби или Хари Потер серијал тако успешним широм света.
Али, оно што је можда најинтригантије, јесте давни наговештај да књига можда има и своју мрачну страну. Често се претпоставља да би многе чаробне намирнице које Алиса конзумира у земљи чуда могле бити алузије на дрогу. Напокон једе из чаробне печурке, док разговара са гусеницом која пуши наргилу. Ово је интерпретација из поп културе заснована на начину на који су касније генерације доживљавале надреалне делове књиге – пре свега хипи култура шездесетих и седамдесетих – без било каквих чврстих доказа. Али то читање траје до данас, као што показују уводне сцене Матрикса.
Нешто забрињавајуће биле су сумње и претензије које су довођење у везу са Кероловим занимањем за Алис Лидел, девојчицу за коју је прича првобитно испричана. Луис је фотографисао девојчице, на шта бисмо данас можда сумњичаво гледалии. Упркос чињеници да су недавне студије показале да су такве сумње неосноване, гласине се стално враћају.
Вечита загонетка
Остали читаоци залазе дубље у текст, у потрази за смислом. У једном читању, сан као оквир приче је метафора за унутрашње путовање ка унутра, ка неконтролисаним поривима подсвести. На крају, чини се да Алиса прети да ће појести многе ликове из земље чуда, што можда одражава Фројдову оралну фазу психосексуалног развоја. Алису стално питају „ко си ти?“, на шта она нема увек јасан одговор.
Или, то може бити алегорија за буран процес одрастања, што је представљено тиме што се Алиса буквално буди у стварности на крају приче. Потрага за „дубљим“ значењем постаје још привлачнија привидном бесмисленошћу чудних и бесмислених сусрета које Алиса доживљава.
На крају, Алиса у земљи чуда је предиван пример „отвореног текста“ – текста који може значити оно што желите да значи, у зависности од ваше перспективе. Тај мим (meme, прим. прев.) који волимо да репродукујемо постао је део фолклора. Прича је довољно амбивалентна да дозвољава мноштво интерпретација. Бајке опстају јер су свестране: у различитим контекстима значе различите ствари. Алиса у земљи чуда постала је нека врста модерне бајке и несумњиво ће се прилагођавати и тумачити још много пута у годинама које долазе.
Такође је вредно подсетити се да је ово прича једног математичара. Сигурна сам да би Керол волео да зна да његова књига успева да остане загонетка, коју толико људи још увек покушава да реши.
Димитра Фими
Извор: The Conversation
Превод: Глиф/Данило Лучић
