Док чекамо изрицање пресуда (најављено за 1. јул) нашим пријатељима и сународницима – међу којима су и чланови организације „Ми знамо ко смо” – а који су јуче без стварног основа и правног утемељења приведени и задржани од стране приштинских органа, и пошто је нашим суграђанима, угледним јавним личностима и државним функционерима, такође без стварног основа и утемељења, забрањен улазак на територију Косова* и пошто су бројни наши суграђани, али и сународници из региона (међу којима и малољетници, жене и особе старије животне доби), на најразличитије могуће начине беспризорно понижавани и узнемиравани од стране приштинске полиције и то на један од својих најважнијих националних празника (као када би, компарације ради, неко на сличан начин третирао израелске држављане на Јом Кипур), отвара се читав низ питања за нашу земљу коју, њен Устав и њени закони, дефинишу као заштитника права и слобода својих грађана:
Да ли држава Црна Гора, осим декларативно, заиста штити своје држављане? Због чега њене институције и надлежни ресори ћуте на, сад већ традиционално, узнемиравање мирних и узорних њених грађана? Да ли је она способна да, сходно своме Уставу, јемчи и штити њихова права и слободе или је радије немоћни саучесник у спровођењу ригидне приштинске самовоље и политике понижавања и дискриминације српског народа (који чини 33% популације, тј. 205.000 становника Црне Горе) али и осталих својих становника који пожеле да буду ходочасници и обиђу хришћанске светиње на територији Косова*?
Због чега постоји Министарство вањских послова, која је његова функција, и да ли, од народа изабрани, функционери овог ресора полажу рачуна Влади Црне Горе (и да ли је, уопште, тај ресор дио ове Владе?) или, можда, они то чине у односу на владе неких других земаља? Због чега се, поводом овог случаја, није огласио ни кабинет потпредсједника Владе за спољне и европске послове који би, такође, требало да штити права црногорских држављана? Шта нам сугерише сувише гласна тишина пословично незаинтересованих црногорских медија када су у питању грађани српске националности и да ли је она реперкусија спољнополитичког опредјељења, личног моралног пораза или, само, непрофесионализма и хроничне игноранције?
Можда су сви набројани чиниоци, а без сумње их има још, само дио унифициране мреже која системски и организовано дјелује у истом, у односу на базичне цивилизацијске вриједности, дискриминаторном и понижавајућем правцу спрам српског народа?
Јасно: и поред недоличног, дрског и беспризорног третмана који су наши ходочасници јуче доживјели, централни проблем тиче се оних који на Косову* остају да живе у недостојним условима континуираног и нечасног апартхејда, без одговарајуће подршке, с перспективом интензивније дискриминације. У том смислу, ова наша реакција истовремено је и апел али и порука подршке српском народу на Косову и Метохији који, невидљив за демократску Европу и њене институције, истрајава у тешким околностима тихог економског, социјалног, политичког и културолошког егзодуса.
