Мало која одлука у сфери српске културне политике прође без скандала, већег или мањег. Тако је било и код избора српског кандидата за Оскара за најбољи филм ван енглеског говорног подручја. Селекција филма Милорада Милинковића о кнезу Михаилу многима се није допала
Пише: Мухарем Баздуљ
Kрајем септембра агенције и портали пренијели су на први поглед баналну, скоро протоколарну вијест: селекциона комисија за одабир српског кандидата за награду Оскар Америчке академије филмске умјетности и науке већином гласова донијела одлуку да је српски кандидат за награду Оскар за 2023. годину филм „Што се боре мисли моје”, редитеља Милорада Милинковића, саопштио је Филмски центар Србије. У првим опширнијим текстовима потенцирани су и филмови који су били такмаци Милинковићевом: „Олуја“, „Чувари формуле“, „Индиго кристал“, „Изгубљена земља“, „Да ли сте видели ову жену?“ и „Хероји Халијарда“. Прва негодовања стигла су из еснафа, и то не путем официјелних медија, него путем неколико бијесних статуса на друштвеним мрежама.
У тим првим реакцијама није било фокуса на један конкретан филм који би, по мишљењу дијела филмаџија, био бољи кандидат за Оскара од Милинковићевог. Из тих реакција се малтене читало да је овакав избор најгори могући. Наиме, филмови какви су „Чувари формуле“, „Да ли сте видели ову жену?“ и „Изгубљена земља“ потенцирани су као филмови са одређеном међународном видљивошћу, док су појединци отворено навијали за „Хероје Халијарда“ јер је то филм у чијем средишту је спасавање америчких пилота, а Оскар је, је ли, америчка награда. Истини за вољу, ниједан од тих филмова нема баш толики међународни успјех да би то могла бити гаранција доброг резултата, али опет сваки има неке своје адуте. Kолико год у контексту „Чувара формуле“ Драгана Бјелогрлића биле помињане награде са фестивала у Локарну и Сарајеву, те награде у свијету немају претјерану тежину. Адут овог филма је атрактивна тема „колатералне штете“ развоја атомског програма, у години у којој је „Опенхајмер“ најкоментарисанији глобални хит и у којој је тема страха од атомског рата нажалост поново актуелна.
„Да ли сте видели ову жену?“ и „Изгубљена земља“ су филмови младих аутора са премијерама на најважнијим свјетским фестивалима: у Венецији, односно у Kану. То је, наравно, вриједно хвале, али с друге стране то ни у једном од ова два случаја нису главни такмичарски програми ових фестивала. Ипак, ови филмови су имали добре критике у неким важним међународним филмским медијским гласилима. С друге стране, Милинковићев филм, барем досад, у иностранству није имао апсолутно никакву рецепцију. Поставља се, међутим, питање да ли би селекциона комисија требало да изабере најбољи филм по сопственом укусу или филм који по неким пројекцијама има највеће шансе. И управо је прича око комисије испрва дала највећи легитимитет злим језицима. Наиме, у јавности се није знало ко су чланови комисије. То је многима био разлог за додатну сумњичавост, односно за идеју да је одлука донијета „одозго“, у Министарству културе или негђе још „више“ у хијерархији власти, а не аутономно, од стране компетентних чланова „умјетничке заједнице“. Из Филмског центра су пак тврдили да је одлука да се чланови комисије не откривају исправна, да би се, као, спријечили покушаји лобирања. Прије гласања, такво што би можда и имало неке логике, али кад се одлука већ донесе, такво образложење пада у воду. На прве критике, реакције из Филмског центра су биле лоше, а онда су напосљетку урадили оно што су требали урадити одмах, па су саопштили имена чланова комисије.
Накнадно је, дакле, саопштено да су људи који су гласали тако како су гласали ови: Мирослав Момчиловић, сценариста, редитељ и предсједник комисије, Радмила Живковић, глумица, Соња Дамјановић, глумица, Драган Маринковић, редитељ, Милош Шкундрић, редитељ, Богдан Петковић, продуцент и Борислав Анђелић, филмски критичар. У комисији можда и нису неки јако познати чланови филмског еснафа, уз изузетак предсједника, али ти људи јесу „инсајдери“ и јесу, како се то каже, „компетентни“. Пошто умјетнички дојам никад и нигђе није „атлетика“, односно пошто не може егзактно да се измјери, тешко би било доказати да ови људи нису гласали по својој савјести. Такође, кад су објављена имена људи из селекционе комисије, постало је јасно који је филм био заиста једина реална конкуренција Милинковићевом. Испоставило се да су се гласови готово без изузетка од почетка дијелили искључиво између Милинковићевог и Бјелогрлићевог филма.
На крају, у другом кругу гласања, Милинковићев филм је побиједио само за један глас. Имајући у виду да је копродуцент Бјелогрлићевог филма Драган Шолак, власник опозиционих медија Н1 и Нова С, овакав расплет је добио политичку тежину. Мало ко се послије сјетио филмова „Изгубљена земља“ и „Да ли сте видели ову жену?“, него се све свело на хипотезу с једне стране да је, ето, власт одлучила да Бјелогрлићу подметне ногу. С друге стране и нема некаквог превише одбранашког става, него се избор објашњава естетском аутономијом комисије. Углавном, осим потврђивања већ постојећих друштвених пођела, тешко да ће оваква одлука имати било какве посљедице. Милинковићевом филму, показује се већ, није нешто помогао ни на домаћем биоскопском тржишту, а тешко да ће и одмоћи Бјелогрлићевом. А мисли коментатора српске стварности и даље ће се борити питајући се како је могуће да се код нас формула свих могућих пођела увијек тако добро чува.
Извор: p-portal.net
