Пише: Атанас Ступар
Уважавајући грађане Црне Горе који с пуним правом протестују тражећи Уставом загарантована права на здраву животну средину редакција Журнала је одлучила да се у неколико наредних текстова посветити овој изузетно актуелној теми. Наш стални сарадник Атанас Ступар приказаће историјат еколошких проблема Пљеваља и Зете односно Ботуна указујући на оно што је пропуштено али и на оно што се још увијек може искористити за решавање проблема, уз постизање компромиса и задовољавање јавног интереса.
Трибина (рубрика) “Црне тачке” биће отворена за мишљења, критике и предлоге наших читалаца поготово оних из еколошки угрожених области.
Еколошки најугроженија подручја Црне Горе су Зетска равница и Пљеваљска котлина. То што су одједном заокупила пажњу политичара не треба да нас омете у постављању првог и правог питања. Од када знамо за те двије црне еколошке тачке и сваковрсне невоље које изазивају код локалног становништва?
Комбинат алуминијума који као примарни загађивач угрожава Зету почео је са радом 1969. године. Никада није добио употребну дозволу за рад. Термоелектрана Пљевља је почела са радом 1982. године. И прије пуштања у рад Термоелектране Пљевља су трпјела велику загађеност ваздуха од цементаре. На срећу Пљевљака цементара је престала са радом почетком осамдесетих година. Дакле одговорност за тешке здравствене проблеме становништва Зете и Пљеваља дијеле сви који су вршили власт на републичком и општинском нивоу током последњих 40 година. Не треба заборавити ни градске функционере из Пљеваља који су се по политичком заслугама пресељавали из загађених Пљеваља на удобнија животна мјеста заборављајући на муке дојучерашњих суграђана. Слично се дешавало и са политичарима у Зети. Све у свему политичари су профитирали декларативно се борећи за здраву средину а народ испаштао због загађености у којој је био принуђен да живи. Бригу за угрожену средину дијелио је са политичарима али не и средину за живот.
Стицајем околности за Пљевља и Зету као еколошки најугроженије области Црне Горе знам још од 1980. те године. Када сам почео да радим један од првих задатака ми се односио на истраживање метеоролошких параметара (температурних инверзија) које погодују загађивању Пљеваљске котлине. Тих година сам радио и на метеоролошким аспектима загађивања животне средине од стране Комбината алуминијума.
Колико су Пљевља и Зета (Ботун) тада били црни у еколошком погледу данас су постали црни и у смислу политичких препуцавања и надгорњавања. Црни су јер испред научних тумачења и рада на решавању и ублажавању проблема загађења дају предност јефтиној политици и сензационализму. Оно у што су државне институције уложиле много рада данас никога не интересује. Креће се из почетка. Формирају се нови тимови, нове комисије, траже нова тумачења. Не користе се ни ранија истраживања, ни одређена достигнућа у сагледавању загађивача и начина санација проблема који оптерећују становништво. Становништво је и даље ту да трпи и слуша обећања, да гласа за онога ко им их даје и да се не запита одакле проистичу прави проблеми.
Укратко ћу подсјетити на историјате дугоживућих конфликата на релацијама загађивачи – животна средина Пљеваља и Зете.
Термоелектрана Пљевља је почела са радом 1982. године. Димњак Термоелектране је највиша грађевина у Црној Гори. Висок је 250 метара. Када га упоредите са жељезничким мостом на Малој Ријеци чија је висина 200 метара или са Бемаксовим солитером поред хотела Подгорица који са висином од 60 метара представља највећу зграду у Црној Гори схватићете да је постојао веома оправдан научни разлог за изградњу толиког димњака за постројење Термоелектране у Пљевљима.
Наиме димњак те конструкције требао је да надвисује најчешће температурне инверзионе слојеве и онемогући да се његов испуштени дим шири према Пљеваљској котлини и загађује је. У одређеним временским ситуацијама температура ваздуха умјесто да опада са висином, што је уобичајено, почиње да расте са висином. Та појава се назива инверзијом. Инверзиони слојеви ваздуха представљају физичке препреке за транспорт дима и загађујућих честица у висину. Због инверзија загађујуће материје се усмјеравају и шире ка приземним слојевима. Температурне инверзије се најчешће јављају у зимском периоду и у раним јутарњим часовима.
Без обзира на филтере, савремене технологије, реконструкције димњаци ће увијек остати мањи или већи загађивачи животне средине. Котлине, удолине, низије својим микроклиматом погодују честим инверзијама. По мом мишљењу много већи допринос загађењу Пљеваља дају градске котларнице и ложишта у домаћинствима него високи димњак Термоелектране Пљевља који пријети загађивању околних шумских пространстава попут оних на Косаници. Косаница се налази на надморској висини од 1250 метара а Пљевља на око 800 метара.
Суочени са овим проблем осамдесетих година једна од идеја је била да се проблем загађења Пљеваља ријеши тако што ће се неискоришћена слободна енергија из димњака Термоелектране усмјерити на топловод који би загријевао Пљеваљска домаћинства. Иако технички захтјеван то је био веома користан пројекат јер би елиминисао појединачна ложишта у граду. За ових 40 година могао се пет пута спровести. Било је и средстава и знања. Међутим пасивна власт, неефикасна администрација, неодговорна Електропривреда не само да су га одлагале већ и саботирале више деценија. Ових дана видимо до чега је то довело. Без обзира што су привредне активности у Пљевљима све слабије а број становника мањи географска позиција и микроклимат Пљеваљске долине и даље ће узимати данак физичком и менталном здрављу Пљевљака. И у будућности ће се понављати ситуације попут сада актуелне.
Кога све памте Свети Стефан, Милочер, Краљичина плажа (други дио)
Уважавајући то још прије 40 година смо предлагали и друго решење по коме би се законом ограничио рад котларница и ложишта у Пљеваљским домаћинствима. Модус је био следећи. Коришћење угља у Пљевљима било би строго ограничено што високом цијеном угља, што његовим прописаним квалитетом, што одређеном законском нормом о дозвољеним количинама које би се могле наћи у промету. Насупрот угљу цијена струје за Пљеваљска домаћинства била би много нижа него у остатку Црне Горе. Ове мјере не би имале никакве везе са социјалном политиком. Спроводиле би се на основу концесионих накнада и механизама за Рудник угља, Термоелектрану Пљевља и Електродистрибуцију Црне Горе. Они који убирају велика богатства коришћењем одређених ресурса дужни су трошити дио својих прихода на очување и заштиту средине из које им богатства потичу. Мислим да су поменуте мјере спроведене претходних деценија грађани Пљеваља би у огромној већини умјесто угља користили струју што би резултирало здравијом животном средину.
Чудно се осјећате када са закашњењем од 40 година чујете да се неко сјетио тек дијела онога што је требало давно спровести у дјело. Међутим у исти час се и разочарате када схватите да код нас све поистиче из партијских побуда и партијског прагматизма и да траје онолико дуго док партије не пронађу за себе профитабилнију тему.
Наш највећи проблем је била и остала некомпетентна, неодговорна, неефикасна, лијена држава неспремна да решава проблеме мимо партијских мотивација и интереса. Данас више него икада раније по питању еколошких проблема имамо посла са унакрсном, вербално политикантском размјеном оптужби на јавној сцени. У позадини се суочавамо са нечим још горим. То је технички све нестручнији кадар које протежирају партије и убацују га да управља електроенргетским и производним системима. Планирања и стратегије се осмишљавају и спроводе од једних до других избора.
Наставак у следећем броју…
