Главни град предуго има један ваљан биоскоп, који се налази у тржном центру. Наравно, ако се рачуна паркинг, кокице, наћоси и сокови и на све то дода цијена карте, особа која вага да ли да гледа неки свјетски спектакл или оде да гледа филмове “националне” производње, велика већина се опредијели за сигурицу
Одјекнула је незаслужено та вијест, да према истраживању, на нивоу Европе, у Црној Гори се најмање гледају “национални” филмови. Тај податак је егзактан али није до краја тачна информација. Није то полуистина, већ мало наводи на погрешан траг. Испало је да не воли народ филмове, што свакако не одговара у потпуности стању на терену.
Проблем је прије свега доступност биоскопа, односно мањак истих, али и скупа карта. Заправо, није карта скупа, колико је стандард низак. Главни град предуго има један ваљан биоскоп, који се налази у тржном центру. Наравно, ако се рачуна паркинг, кокице, наћоси и сокови и на све то дода цијена карте, особа која вага да ли да гледа неки свјетски спектакл или оде да гледа филмове “националне” производње, велика већина се опредијели за сигурицу. Видиш познатог режисера, познате глумце, феноменално измонтиран и напуцан трејлер и лако се одлучиш на што ћеш да уложиш своје вријеме и паре. Наши извисе. Реклама наравно уради своје, колико год људи жељели да минимизирају њен утицај и значај.
Зато такозвами национални филмови углавном рачунају на пријатеље, родбину и комшије, а остали који дођу ван тог круга су тешки заљубљеници у филм и велики ентузијасти који желе да пруже подршку. Отуда и та чудесна ријеч “копродукција”, а наравно да је раније то све спадало у домаћи филм. И данас се тако рачуна, јер сви филмови за које ти нису потребни титлови спадају у домаће. Чак се може рећи и за филмове Милча Манчевског да су домаћи, што због теме, што због атмосфере и емоције. Можда не разумијемо језик, али све нам је јасно. То је поента.
Још од распада Југославије, тешко да се може направити ваљан и гледљив филм а да нема екипу која је састављена од људи из неколико држава из бивше Југославије. Премало је добрих и вјештих директора фотографије, гафера, швенкера, режисера и глумаца, па кад се ради на већим пројектима окупи се најбоља екипа из свих држава, као што се некад бирала по кључу репрезентација у фудбалу или кошарци. Односно, може се направити филм, али нискобуџетан и филм који није биоскопски.
Доказ како се могу правити добри филмови помоћу штапа и канапа, колико је лако иако сви говоре да је тешко, говорио је на ХРТ у емисији Недјељом у 2 гост Филип Филковић Philatz. Кад неко споји љубав према филму, знање из дизајна и адвертисинг-а, може да направи шта год пожели.
Зато и није тачно да “Црногорци не љубе филмове”, јер за такве констатације потребно је имати ширу слику. Прије свега анкетирати људе, да се увиди колико је претплатника на платформама: Netflix, Disney, Show, Amazon Prime и HBO. Јер, једно је љубав, а друго су могућности.
Отуда и знак питања на крају наслова овог текста. Јесу то истраживања, али се читају како се коме свиди и како коме одговара за потребе примаљивијег наслова. Не узимају се у обзир околности, не раздваја се узрок од посљедице.
Наравно, још увијек је Кино Култура митско мјесто, прича се о редовима, пуним салама, прича се и о биоскопу у Дому ЈНА, сали у КИЦ-у, а и сваки град у Црној Гори има своју причу кроз коју се прелама жал за затвореним или срушеним биоскопима. Има публике, али изгледа да нема услова за финансијску одрживост биоскопа на локацијама на којима би људи жељели да се опет роде.
Какви су услови, режисери праве одличне филмове. Неопростиве су рупе у сценарију, јер за то није крив буџет већ главна идеја, али то је сасвим друга тема.
Ово истраживање указује на проблем, али да ли је све до краја тачно, најбоље ће описати стихови бенда Горибор: није да није, а није ни да није.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
