Sve ono do čega mu je najviše bilo stalo, na što se u svome pesništvu uvek iznova vraćao, Njegoše je nazivao i s k r o m ili izvedenim pomoćnim poetskim terminima.
I s k r a je crnogorska sloboda o kojoj je najviše mislio i govorio i najbolje pevao. Evo kako je Njegoš tu misao izrazio u jednom trenutku razočaranja u pismu Vuku Karadžiću:
„…kadikad (mi) tvrda i krvava borba dosadi, te proklinjem čas u koji je skočila ova iskra u naše gore iz gomilah pepela veličine Dušanove, rašta se i ona nije ugasila đe se ognjište srpsko ugasilo, no se pripela uz goru te bljeska i dovikuje na sebe gromove zlobe i zavisti kao zlatna igla potresne strijele oblačne?“
Po Njegošu je Crna Gora poslednja iskra srpske slobode, pribežište onih koji se nisu dali u lance vezati, čuvar narodne misli i zaveta. To je izvor njene veličine i ponosa ali i nadljudskih teškoća sa kojima se mora boriti. Istu misao nalazimo u tematskim osnovama celokupne Njegoševe poezije o Crnoj Gori i njenoj slobodi.
U Svobodijadi, njegovom najobimnijem delu, stihovanoj istoriji crnogorskih vojevanja u toku više od sto godina, iskra se javlja više puta i to uvek u osnovnom, tematskom značenju. Crna Gora je „savito krvlju gn՚jezdo, đe slobode iskra sjaše“ (I, 152‒153), „Spram ponikše iskre Srpstva“ (I, 234) zverski bes turskih osvajača ostao je nemoćan. Sultan koji šalje vojsku na Crnu Goru govori: „Treba iskru tu pogasit“, jer ako i dalje bude gorela ona može izazvati „neugasni plamen“ koji će „opalit“ krila njegove moći (I, 273‒279). Ali, niko ne može usiti tu „iskru živu:
Kojuno je opšta mati
U sva ljudska srca dala“
(I, 338‒340)
Koliko je Njegoš bio opčinjen smislom i zvukom te reči vidi se i po tome što u nizu od šest naslova koji su prethodili konačnom naslovu Gorskog vijenca, tri od četiri koja su se dala pročitati na koricama delimično sačuvanog rukopisa speva, sadrže različite spregove reči: iskra i izvita.
Jovan Deretić, Osnovna struktura Njegoševe poezije, 1969.
