Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija (NSDAP) je na kraju Prvog svetskog rata imala samo nekoliko pristalica. A onda je za nekoliko godina postala najveća partija u zemlji, uvela partijsku diktaturu, uvela Nemačku u rat protiv celog sveta u kome je stradalo preko šezdeset miliona ljudi. U početku je pobednički NSDAP ostavio za sobom razorenu, poraženu i okupiranu zemlju.
Sve je počelo kada je Anton Dreksler (1884–1942), bravar zaposlen u nemačkoj državnoj železnici, zajedno sa nešto obrazovanijim i pismenijim sportskim novinarom Karlom Harerom (1890–1926), osnovao Nemačku radničku partiju (DAP) 5. januara 1919. godine. Predstojali su izbori za ustavotvornu skupštinu republike koja je nastala nakon pada Nemačke imperije poražene u Prvom svetskom ratu, a Dreksler nije bio zadovoljan najavljenom politikom glavnih radničkih partija, Socijaldemokratske i Komunističke partije.
Obaveštajni oficir Karl Majr (1883–1945) je zatim poslao kaplara Adolfa Hitlera kao svog agenta da istraži šta se dešava i da se pridruži DAP-u ako je potrebno. Majrova jedinica zvala se Propagandna organizacija, uglavnom je radila protiv „boljševizacije“ nakon neuspelog pokušaja uspostavljanja Sovjetske Republike (Raterepublik) u Bavarskoj. Verovatno iza toga stoji britanska tajna služba. Ako jeste, to ne bi bio ni prvi ni poslednji put da su britanske ili američke službe finansirale nešto što bi se ubrzo okrenulo protiv njih.
Adolf Hitler je pristupio DAP-u i dobio člansku kartu broj 7. Već 24. februara, protiv Drekslerove volje, zakazao je masovni skup sa sloganom „Šta da radimo” u čuvenoj minhenskoj pivnici „Hofbrojuhaus”. Hitler je pročitao svoj program od 25 tačaka i najavio promenu imena stranke u Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija – NSDAP. Da se ne bi saznalo da je članova u početku bilo vrlo malo, počele su da se izdaju nove članske karte od broja 500. Hitler je sebi izdao člansku kartu broj 555.
Među 25 tačaka partijskog programa NSDAP-a, dve su bile najvažnije: ideja apsolutnog izjednačavanja politike i društva, za koju je korišćen termin Gleichschaltung (preuzeto iz elektroindustrije, gde se odnosi na početak struje u jednom određenom pravcu pritiskom na dugme) i „princip vođe“ (Fuhrerprinzip) – bespogovorna poslušnost naroda nadležnom vođi, koji zauzvrat odgovara svom vođi i tako dalje do vrhovnog vođe, vođe. , Firer Adolf Hitler. Tako je autoritet svakog menadžera, lidera bio usmeren naniže, a odgovornost nagore. Na izborima za ustavotvornu skupštinu Nemačke posle Prvog svetskog rata stara, osnovana Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) dobila je 37,9 odsto glasova, nova Nezavisna socijaldemokratska partija Nemačke (USDP), osnovana zbog nezadovoljstva uz preblage nastupe starog rukovodstva SPD-a, 7,6 odsto, levo-liberalna Nemačka demokratska partija (DDP) dobila je 18,6 odsto glasova, a partija Katolički centar 19,7 odsto. Komunistička partija Nemačke je bojkotovala izbore jer su njeni lideri Roza Luksemburg (1871–1919) i Karl Libkneht (1871–1919) ubijeni 15. januara te godine. Ustavotvorna skupština u Berlinu nije mogla bezbedno da funkcioniše, pa je održana u Vajmaru od 6. februara do 21. maja 1920. i zbog toga se država stvorena njenim odlukama obično naziva Vajmarska republika. U to vreme, NSDAP je bila politička marginalna sekta na koju niko nije obraćao pažnju.
Hitlerov pokušaj puča
Iako su mu ciljna grupa sve više bili nezadovoljni radnici, pa su u nazivu NSDAP-a dominirali pojmovi „socijalista“ i „radnik“, Adolf Hitler je već shvatio da ne može postići politički uspeh okružen poštenim, neobrazovanim radnicima. Počeo je da radi na pridobivanju poznatih ličnosti. Među prvima je uspeo da dobije vojnog pilota sa najvišim odlikovanjima iz Prvog svetskog rata Hermana Geringa (1893–1946), člana svoje partije. Poverio mu je osnivanje partijskih paravojnih jedinica, grupe nasilnika sa vojnom disciplinom. Nešto kasnije prišao mu je pisac i doktor književnosti Jozef Gebels (1897–1945), koji je pokrenuo propagandnu mašinu za obraćanje širim slojevima društva i pokazao se kao odličan organizator. Daroviti arhitekta Albert Šper (1905–1981) postao je novi značajan član, u početku direktor sve većih partijskih skupova, kasnije projektant mnogih Hitlerovih zgrada, a tokom rata i organizator vojne proizvodnje. Poručnik Rudolf Hes (1894–1987), koji je rođen u Egiptu u bogatoj nemačkoj porodici, pridružio se NSDAP-u 1920. godine, bio je Hitlerov lični sekretar, kasnije ministar bez portfelja. Dobio je zvaničnu titulu „Zamenik Firera“.
Hitler je bio nestrpljiv, razvoj partije mu se činio suviše spor. Trebalo mu je nešto što bi gromoglasno odjeknulo. Već je imao priličan broj pristalica u Bavarskoj. Bilo je veliko nezadovoljstvo zbog rastuće inflacije. U dogovoru sa generalom Erihom Ludendorfom (1865–1937), koji je bio pozadinski komandant tokom Prvog svetskog rata, odlučio je da zbaci vladu u Berlinu. NSDAP je već bio zabranjen u nekim pokrajinama Nemačke, a pretila mu je zabrana širom zemlje. Uveče 8. novembra 1923. Hitler i njegove pristalice upali su na skup bavarske političke elite u pabu „Burgerbraukeler” u Minhenu, popeli se na stolicu, pucali iz revolvera u plafon, objavili raspuštanje legitimne bavarske vlade i pozvao na „marš do Berlina“ (pogledao je uspešan Musolinijev marš na Rim). Sledećeg jutra je sa pristalicama krenuo ka centru grada, uspeo je da razoruža odred od tridesetak policajaca, ali je naišao na otpor vojske, koja je otvorila vatru iz jednog topa i mitraljeza. Četrnaest demonstranata je ubijeno, ostali su delom pobegli, delom uhapšeni, među njima Hitler i Ludendorf. Gering je uspeo da pobegne u Austriju.
Hitler i Ludendorf su optuženi za veleizdaju. Hitler je osuđen na pet godina lake robije uz mogućnost ranijeg pomilovanja, Ludendorf je pomilovan za zločin „zbog prethodnih velikih zasluga otadžbini”. U zatvoru, Hitler je napisao svoju programsku knjigu, zapravo razradu njegovog ranijeg programa nacističke partije od 25 tačaka pod nazivom Mein Kampf. Sada je cela Nemačka znala za NSDAP i njenog vođu Adolfa Hitlera.
Korak ka moći
Pošto je odslužio deo zatvorske kazne, Hitler je pušten na slobodu decembra 1924. U februaru 1925. ponovo je osnovao NSDAP, ali ovoga puta sa naglašenim principom da je vođa, odnosno on sam, na čelu partije. Do 1930-ih, bila je samo jedna od nekoliko antisemitskih partija, njena popularnost je rasla pre svega među poljoprivrednicima, više u manjim mestima nego u velikim gradovima. Od 1925. do 1930. broj članova je porastao sa 27.000 na 130.000, ali je na izborima 1928. stranka dobila samo 2,6 odsto glasova. To se senzacionalno promenilo tokom dve godine, pre svega zahvaljujući svetskoj ekonomskoj krizi, koja je teško pogodila Nemce. Porastao je broj nezaposlenih kao nikada do sada, proizvodnja je prepolovljena. Socijaldemokratska i Komunistička partija su se uglavnom bavile međusobnim napadima. Kratkovido su previđali da nezaposleni više neće glasati za njih, nisu shvatali opasnost koja im je pretila od Hitlera. Nakon što je predsednik Republike Pol fon Hindenburg (1874–1934) raspustio parlament i raspisao vanredne izbore za 14. septembar 1930, NSDAP je dobio 18,3 odsto glasova. Pored toga, ušla je u koalicione vlade u dve nemačke pokrajine, Tiringiji i Braunšvajgu.
Time je rešen jedan od neprijatnih problema Adolfa Hitlera: on je 1925. godine zatražio i dobio oslobađanje od austrijskog državljanstva, čime je postao državljanin bez državljanstva, što znači da lično nije mogao da bude biran ni za šta u Nemačkoj. U Braunšvajgu je 26. februara 1932. položio zakletvu pokrajinskom i nemačkom ustavu, postavljen je za savetnika vlade i dobio nemačko državljanstvo.
U Nemačkoj su se mnoge male stranke borile za prevlast, a disciplinovani NSDAP je stekao pristalice praktično u svim društvenim slojevima. Na čelu koalicionih vlada Vajmarske republike, Hajnrih Brajning (1895–1970) smenjivao se kao konzervativni katolik, general Kurt fon Šlajher (1892–1934), koji je predsedniku Hindenburgu predložio neku vrstu vojnog udara, a od god. nije prihvaćen, podneo je ostavku . Nacionalni konzervativac Franc fon Papen (1879–1969) već je bio predsednik manjinske vlade od juna do decembra 1932. godine. Početkom 1933. tajno se sastao sa Hitlerom, pa je predsedniku Hindenburgu predložio novu vladu na čelu sa NSDAP-om. Hindenburg isprva nije hteo ni da čuje za takvo rešenje, prezrivo je govorio o Hitleru kao o „češkom kaplaru”. Papen ga je ubeđivao da će Hitleru „smestiti“ konzervativne ministre, za dva meseca „stisćemo Hitlera u ćošak da samo škripi!“. Stari, već pomalo senilan Hindenburg je konačno popustio i 30. januara 1933. imenovao koalicionu vladu sa Hitlerom kao predsednikom i Papenom za potpredsednika.
Fire
Već 30. avgusta 1932. Herman Gering je postao predsednik nemačkog parlamenta, Rajhstaga, jer je NSDAP postao najjača među deset partija. Imao je zadovoljstvo da pet meseci kasnije uvede svog partijskog lidera Adolfa Hitlera na mesto kancelara – premijera – Nemačke. Odnos nemačkih krupnih kapitalista prema NSDAP-u se u međuvremenu promenio. Do dolaska stranke na vlast nervozno su pitali šta znače reči „socijalista” i „radnik” u njenom nazivu. Dobili su zadovoljavajuće objašnjenje da niko bolje od nje neće voditi borbu protiv „bauk komunizma“. Borba protiv konkurentskog jevrejskog kapitala nije smetala moćnicima kao što je Krup (Krup, dinastija industrijalaca koja je kontrolisala industriju čelika od početka 19. veka, tokom Prvog svetskog rata, oružje koje je bilo zabranjeno Versajskim ugovorom , pod Hitlerom opet prvenstveno oružje), Thissen (Tissen, takođe stara industrijska porodica koja je prvenstveno ovladala proizvodnjom uglja, mašina i oružja), Simens (Karl Friedrich von Siemens iz 1919, šef Siemens & Halske, najvećeg elektro koncerna u svet) i dr.
Postoje mnoge teorije zašto je antisemitizam postao jedna od glavnih ideja vodilja NSDAP-a, do te mere da je tokom Drugog svetskog rata istrebljenje Jevreja postalo gotovo primarni cilj. Mislim da Hitlerova lična antisemitska osećanja nisu bila presudna. Među nemačkim masama bilo je snažno protivljenje kapitalizmu i njegovim predstavnicima, što je išlo u prilog komunistima i socijaldemokratama. Trebalo je mržnju sa Krupa, Tisena, Simensa i njima sličnih skrenuti na nekog drugog, recimo na Jevreje.
To nije bilo teško. Prosečan Nemac se zaduživao po visokim kamatama u malim jevrejskim bankama, svoj teško zarađeni novac trošio u jevrejskim robnim kućama i radnjama, nije razmišljao o veleprodajnoj proizvodnji čelika, vlasnicima rudnika uglja, proizvođačima elektromotora. Umesto termina „kapitalizam“, Hitlerova propaganda je uvela „jevrejsku plutokratiju“ (vladavina novca) kao neprijatelja naroda, kao krivca za sva lična zla koja pogađaju pojedinca.
Godine 1933. pored većinskog NSDAP-a u nemačkom parlamentu je postojao i niz drugih partija. Novi parlamentarni izbori bili su zakazani za 5. mart te godine, međutim, u noći sa 27. na 28. februar izgorela je zgrada Rajhstaga. Komunisti su optuženi da su to uradili, a tek je kasnije dokazano da su piromani sami nacisti da bi mogli da proglase vanredno stanje.
Na izborima su ipak zaostali za željenu apsolutnu većinu, dobili su 43,9 odsto glasova, socijaldemokrate 18,3, komunisti 12,3 odsto, ostalo je pripalo šest manjih partija. Komunistima okrivljenim za požar oduzeti su mandati na osnovu novog Zakona o zaštiti naroda i države. Protiv su glasale samo socijaldemokrate. Hitler je imao apsolutnu većinu. Sada je samo senilni predsednik Republike Hindenburg formalno stao protiv vladavine NSDAP-a. Preminuo je avgusta 1934. Parlament je izglasao jedinstvo funkcija predsednika Republike i predsednika vlade. Posle četvrt veka borbe, Adolf Hitler je postao vladar Nemačke. Zahtevao je da mu se obraćaju kao vođa – bio je Firer. Katolik po rođenju, ateista po ubeđenju, rekao je da je proviđenje tako odlučilo.
Partska i arijanska država
Nakon Vajmarske republike, Nemačka je pretvorena u partijsku državu. NSDAP je bio izvor moći, postavljao je vlast, komandu vojske, praktično regulisao sve aspekte života.
Stoga je pod njegovim rukovodstvom osnivao posebne organizacije za dečake (Hitlerjugend), partijske organizacije za devojke, žene, učitelje, docente, imao je korpuse vozača automobila, jahača i avijatičara, zemljoradnika, advokata i svih drugih grupa. Paravojne formacije SA i SS takođe su bile deo te partijske strukture (vidi okvir). Umesto sindikata, osnovan je Nemački radnički front, koji je uključivao i poslodavce i radnike.
Razvoj članstva pokazuje rast NSDAP-a: krajem 1919. stranka je imala 64 člana, krajem 1923. 55.787, krajem 1933. godine – kada je već bila na vlasti – oko 3.900.000. Ovakav razvoj događaja je logičan jer se bez članstva u stranci ne bi mogla dobiti nijedna kancelarija ili bolji posao.
Zakonom od 22. septembra 1933. ustanovljena je Carska komora kulture (Reichskulturkammer), koja se sastojala od sedam komora za pisanu reč, muziku, likovnu umetnost, pozorište, film, štampu i radio. Uslov za članstvo bio je dokaz pripadnosti arijevskoj rasi. Dakle, Jevreji su prvenstveno bili isključeni iz poslovnog i umetničkog života. Niko nije mogao javno da se bavi nekom od tih aktivnosti osim ako nije član odgovarajućeg veća, a to je podrazumevalo strogu partijsku kontrolu. Hitler je sve to nagovestio u svom partijskom programu od 25 tačaka i razradio u knjizi Moja borba. Ako je neko mislio da je to samo zbirka fraza, da će se NSDAP ponašati drugačije kada dođe na vlast, kasno je shvatio da je pogrešio. Bilo je to ostvarenje Gleichschaltung principa.
Upravnici zgrade
Zakon predviđa da se o stambenim zgradama staraju „upravitelji blokova“ (Blockleiter), koji su u narodu upravnika zvali „Blokvort“. Blokovi su bili zaduženi za 40 do 60 domaćinstava, odnosno za jednu veliku ili nekoliko manjih zgrada, na selu za jedno veće ili nekoliko manjih imanja. Trebalo je da vode računa o svemu: o čistoći i osvetljenju stepeništa i zajedničkih prostorija, ili o postavljanju državnih i partijskih zastava. Tokom rata je povećan značaj ovih ljudi, jer su delili karte za namirnice, brinuli o zamračenjima, odlasku stanara u skloništa, postavljanju požarnih alarma itd. Blokvart je mogao da bude čovek koji je dokazao da je čisti Arijevac, a da je u dve generacije pre njega bilo „nearijanaca” (Jevreja ili Cigana), on nije dolazio u obzir. Zakleo se Adolfu Hitleru. Važio je za najniži čin u partijskoj hijerarhiji. Njegova uputstva su bila „da se sve pobrine i da se sve sazna“.
Snaga kroz radost
U zemlji kojom vlada NSDAP, svi su u principu imali pravo na dve do tri nedelje godišnjeg odmora, a radili su šest dana u nedelji. Međutim, za žurku je bilo nezamislivo da se građani odmaraju, zabavljaju i provode bez kontrole. Zbog toga je u novembru 1933. osnovana organizacija Kraft durch Freude (Kraft durch Freude). Organizovala je posete pozorištima, koncerte, plesove, kurseve gimnastike, plivanja, šivenja, ekskurzije, izlete. Govorilo se da je sve ovo poklon države i stranke narodu, a zapravo je cilj bio što manje slobodnog vremena bez kontrole.
Odmah po dolasku na vlast naređeno je da se konstruiše mali, jeftini „narodni“ radio (Volksempfanger). Rečeno je da je to bio poklon Nemcima, jer je bio jeftin, a pretplata niska. Hvatali su samo srednje i duge talase. Ideja je bila da se strani prenosi ne mogu slušati.
Po dolasku na vlast, Hitler je naredio da se što pre napravi jeftin automobil za narod. Zadatka se prihvatio čuveni inženjer Ferdinand Porše (1875–1951). i već 1935. dao Hitleru uzorak malog automobila koji su krstili kao „narodni auto” (Folksvagen), a narod ga je zbog izgleda nazvao „buba” (Kafer). I danas na ulicama viđamo razne vrste buba ili se divimo modernim modelima Poršea. Ko bi se setio bliskog odnosa između Ferdinanda Poršea i Adolfa Hitlera?
Uputna lustracija
Organizaciona struktura NSDAP-a, kontrola svakog segmenta života koji se sprovodi u vreme mira, princip apsolutne poslušnosti vođi, pomogli su Nemačkoj da preživi svoje osvajačke ratove, a potom poraze jedan za drugim, mnogo duže nego što se moglo očekivati. . I pre rata, stranka se zalagala za „neodržavanje bezvrednog života“, što je značilo ubijanje moronske dece u državnim bolnicama, bez obzira na rasu i poreklo. Bio je to dobar uvod u masovna ubistva u koncentracionim logorima, za gasne komore. Organizator je bio NSDAP, SS je bio organizacioni deo te stranke, a blokovi su prijavljivali skrivene Jevreje i sve koji su govorili protiv režima.
Posle poraza Hitlerove Nemačke, osnovan je Kontrolni savet sa sedištem u Berlinu u koji su bili predstavnici sila pobednica SAD, SSSR-a, Velike Britanije i Francuske. Taj savet je donosio zakone za okupiranu Nemačku. Zakon br. 2 naložio je likvidaciju NSDAP-a i svih njegovih struktura i podorganizacija, kao i konfiskaciju njegove imovine. Zbog početka Hladnog rata u martu 1948. sovjetski predstavnik je napustio taj savet, a nakon toga su ga zapadne sile ukinule kao nepotreban. Stvorene su dve nemačke države, zapadna Nemačka i istočna DDR sa sopstvenim zakonodavstvom.
Tribunal za ratne zločine u Nirnbergu proglasio je SS zločinačkom organizacijom, ali ne i NSDAP. Doduše, Kontrolni savet je doneo uredbe o „denacifikaciji” – danas bismo rekli „lustraciji”. Pripadnike institucija iz vremena vladavine NSDAP-a trebalo je detaljnije proveriti. Teoretski, nije im bilo dozvoljeno da služe u novostvorenim demokratskim institucijama. Dugo bi trebalo da se opiše kako je bilo moguće izbeći proglašenje za pristalicu nacionalsocijalizma. Nekoliko poznatih nacista je čak ušlo u direktnu službu prvog demokratskog premijera Savezne Republike Nemačke Konrada Adenauera u sudovima i tužilaštvima.
U istočnom delu Nemačke, koji se u početku zvao „sovjetska okupaciona zona“, a kasnije i Nemačka Demokratska Republika, denacifikacija je sprovedena mnogo rigoroznije, mnogi su stavljeni u koncentracione logore samo zbog članstva u Hitlerjugendu. Posebno je problematično što su sovjetske vojne vlasti u tu svrhu koristile i nacističke koncentracione logore, na primer Buhenvald. To je i danas problem za Memorijalni centar Buhenvald, jer taj period mora biti striktno odvojen od Hitlerovog logora, a postoje poštovaoci „mučenika” koji su bili u sovjetskim logorima i žele da im na licu mesta odaju poštu.
Sa stanovišta istorije, postojanje političke partije NSDAP je kratkog veka. Stranka je trajala 26 godina i bila je na vlasti 12 godina. Po zlu koje je nanela kako svom narodu tako i gotovo celom svetu, to je svakako jedinstvena pojava do sada. Za nadati se da je niko nigde neće imitirati.
Ivan Ivanji
Izvor: Vreme
