Све оно до чега му је највише било стало, на што се у своме песништву увек изнова враћао, Његоше је називао и с к р о м или изведеним помоћним поетским терминима.
И с к р а је црногорска слобода о којој је највише мислио и говорио и најбоље певао. Ево како је Његош ту мисао изразио у једном тренутку разочарања у писму Вуку Караџићу:
„…кадикад (ми) тврда и крвава борба досади, те проклињем час у који је скочила ова искра у наше горе из гомилах пепела величине Душанове, рашта се и она није угасила ђе се огњиште српско угасило, но се припела уз гору те бљеска и довикује на себе громове злобе и зависти као златна игла потресне стријеле облачне?“
По Његошу је Црна Гора последња искра српске слободе, прибежиште оних који се нису дали у ланце везати, чувар народне мисли и завета. То је извор њене величине и поноса али и надљудских тешкоћа са којима се мора борити. Исту мисао налазимо у тематским основама целокупне Његошеве поезије о Црној Гори и њеној слободи.
У Свободијади, његовом најобимнијем делу, стихованој историји црногорских војевања у току више од сто година, искра се јавља више пута и то увек у основном, тематском значењу. Црна Гора је „савито крвљу гн՚јездо, ђе слободе искра сјаше“ (I, 152‒153), „Спрам поникше искре Српства“ (I, 234) зверски бес турских освајача остао је немоћан. Султан који шаље војску на Црну Гору говори: „Треба искру ту погасит“, јер ако и даље буде горела она може изазвати „неугасни пламен“ који ће „опалит“ крила његове моћи (I, 273‒279). Али, нико не може усити ту „искру живу:
Којуно је општа мати
У сва људска срца дала“
(I, 338‒340)
Колико је Његош био опчињен смислом и звуком те речи види се и по томе што у низу од шест наслова који су претходили коначном наслову Горског вијенца, три од четири која су се дала прочитати на корицама делимично сачуваног рукописа спева, садрже различите спрегове речи: искра и извита.
Јован Деретић, Основна структура Његошеве поезије, 1969.
