Шпијунирање нам је или општераширени хоби или менталитетска карактеристика. У доба мира шпијунирање је казнено дјело. У доба рата шпијунирање може бити или издајничко или патриотско дјело, зависно од тога да ли се том радњом помаже или одмаже непријатељу.
Црна Гора има богата искуства са свим врстама шпијунирања. Због шпијунирања грађана тренутно се пред Подгоричким Вишим судом воде поступци против највише рангираних службеника Агенције за националну безбједност, службе која би требала да штити а не да угрожава приватност грађана.
У ратном добу склоностима нашег народа према шпијунирању чудили су се чак и окупатори. У послератно, мирнодопско доба исказали смо се као шампиони шпијунирања. Црна Гора је пропорционално броју становника захваљујући шпијунирању далеко највише својих грађана отпремила у злогласни логор на Голом отоку. Егзактни подаци говоре да су у друштвеном феномену познатом као Информбиро остале југословенске републике далеко заостале за ревносном Црном Гором.
Током Инфорфмбироа најближи су прошпијали најближе. Породице, комшије, пријатељи, колеге шпијунирали су се међусобно. Шпијунирали су се пирамидално. Они на врху имали су највише политичке користи а они при дну само елиминисање страха и дрхтања или задовољење личних интереса и неких примитивно-инстиктивних угођаја. Предмет шпијунаже је било изражавање наклоности према Русији или чак пуко вербално спомињање њеног имена.
Од прислушкивања до самоодшпијавања
У државама некадашњег социјалистичког блока за прислушкивање су биле задужене службе безбједности. Одржавале су будност друштва. Грађани источних земаља били су строго контролисани. Kао примјер наводим случај Румуније јер за Југославију и Црну Гору немам тако сликовити примјер. У свом дневнику шеф Румунске комунистичке шпијунске службе пише: „Kолико људи ћемо моћи да истовремено прислушкујемо на крају нашег петогодишњег плана?“ – “Могу вас извијестити друже врховни команданте и поштована другарице Елена ако данас буду усвојени сви наши предлози да ћемо до 1. jануара 1984. године у исто вријеме моћи да биљежимо што се говори преко 10 милиона микрофона” (Kњига “Црвени Хоризонти”, аутор Јон Михај Паћепа, генерал лајтнант).
Другу Николау Чаушескуу и његовој другарици Елени чак ни овако замишљени петогодишњи планови нијесу успјели сачувати ни власт али ни живот. У невиђеној хајци након политичког преврата осуђени су и стријељани.
У доба Чаушеског ми смо имали веома мало телефона-микрофона али смо тај дефицит надокнађивали великим бројем денунцијаната, што плаћених што добровољних. Наша власт је са њима била и остала стабилна све до 1990. године када је успјела да се ревитализује, односно када су млади комунисти замијенили на руководећим положајима старе комунисте.
Једно је прислушкивани народ. Друго је самоодшпијани народ. Ми припадамо овој другој врсти народа. Наша савремена историја не памти дисиденте. Уколико их и има могли би се пребројити на прсте једне руке. У Црној Гори није било самиздата. Није било ни илегалне литературе ни илегалних читаоница. Није се објављивала чак ни сатира. Ако се кадкад и појавила усмјеравана је да исмијава нејаку и потенцијалну опозицију.
Црна Гора је без дисидената и опозиционара, са истом идеолошко-политичком структуром стигла до вишестраначког система. Све нове партије израсле су из мајке партије, из партије свих партија, из Kомунистичке партије.
У мирном добу вишестраначког система наше безбједоносне службе су ојачале а шпијунирање еволуирало. Данас свако носи свој микрофон, свој мобилни телефон у свом џепу, као сопствену шпијунску алатку. Наше менталитетско шпијунирање је у технолошком успону. Раширила су нам се шпијунирања везана за политичку свакодневницу, за политички миље, за животне ситуације и унутрашње прилике препуне пакости, зависти, освете, жеље да се некоме науди, да се неко оклевета, да се стекне корист од нечије пропасти.
Развој и унапређење традиционалног шпијунирања
Из историје и оне раније и ове скорашње добро нам је познато да се у нашем друштву шпијуни намноже и при најмањој политичкој турбуленцији, промјени или могућем политичком преврату. Из тога, нормално, треба изузети оне ситуације и радње које се тичу обавештајних дјелатности и државне сигурности, спречавања тероризма и разних субверзија од којих држава може бити угрожена. А таквих је на нашу срећу било врло мало или готово нимало.
Прескочићемо дакле ратне године у којима су чак и наши окупатори, због изненада нараслог броја шпијуна, који су им се стављали на располагање, долазили у ситуацију да им отказују пријеме и термине за давање информација.
Шпијунирање се највише захуктава у доба које називамо вишестраначким а карактерише га такозвана слободно изражена воља грађана на изборима. Са приближавањем избора код нас се распламсавају шпијунирања, уцјењивања и поткупљивања.
Морално и здраво друштво презирало би такве појаве и кажњавало људе који у њима учествују. Нажалост доушници, потказивачи, цинкароши, поткупљивачи, уцјењивачи, прелетачи код нас добијају статус агилних партијских радника.
Скриншотовање и Црногорско тужилаштво
Вјерујем да је за одржавање и унапређење шпијунирања као менталитетско-политичке карактеристике у новије доба увелико заслужна савремена технологија. Информационе технологије (ИТ) су толико узнапредовале да се шпијунирање претворило у самоодшпијавање. Самоодшпијавање је постало дио личне промоције. Самоодшпијавање је прешло у помодарство. Појавиле су се друштвене мреже. ФејСбуци, твитери, инстаграми и запријетили да прекину једну од наших традиција. Свако је постао свој сопствени шпијун.
Kласично шпијунирање је превазиђено. Данас свако шпија самог себе. Снима и објелодањује фотографије с ким је и гдје био и на ком се мјесту нашао. Преноси вијести ко му је што и гдје рекао. Вири у садржаје других фејсбука, твитера, инстаграма и обавјештава јавност што је ко тамо радио. Јавља ко је с ким и гдје попио кафу. Што се догодило иза неког зида, испод неког крова, на неком скупу у недођији.
Захваљући информационим технологијама људске интиме су се претвориле у шепурења. Разговори у повјерењу у јавне позоришне представе. Оно што се некада збивало у мраку, иза затворених шкура сада се јавно емитује на екранима. Не прави се разлика. У истом кошу се налазе најгнусније и најинтимније ствари. Насиље, секс, девијације разних врста, гадости круже међу корисницима мобилних телефона. Откривају се локације гдје се ко налази, с ким је ко у односу, што ко ради. И све те информације добровољно ставља на увид јавности нико други до њихов аутор и власник. Све то не би било чудно да се те информације заустављају и обрађују на новинарскиим нивоу уз придржавање новинарског кодекса. Али не. Те информације постају погонско гориво политичких странака.
Множе се сакупљачи таквих, добровољно постављених садржаја на друштвеним мрежама. Представљају се као душебрижници друштва а у суштини су само партијски активисти и агитатори који предано припремају материјал за политичке обрачуне.
Њихове информације преузимају портпароли политичких партија и са њима славодобитно излазе у јавност. Најављују и дају важна саопштења. Организују конференције за штампу. Пријављују политичке противнике и њихове симпатизере. Увлаче у шпијунске колоплете чланове противничких политичких структура, приписујући им притом као обавезан додатак национализам, шовинизам, ксенофобију, издајство, антидржавно дјеловање.
Оно што су некада била анонимна писма данас су СKРИНШОТОВИ. Једним притиском прста на дугме мобилног телефона сними се нечији запис, изјава, слика… А слика, то добро знамо, вреди више од хиљаду ријечи. Слике и снимци се ургентно достављају Црногорском Тужилаштву. Партије стају иза аутора СKРИН ШОТА, оснажују га и шаљу готово ултимативан захтјев Тужилаштву да под хитно нешто предузме по питању добијених СKРИНШОТОВА, слика, снимака.
Kруг се затвара. Црногорско Тужилаштво се нашло у готово истовјетној ситуацији у којој се по општепознатој причи нашао гувернер окупиране Црне Горе генерал Алесандро Пирцио Бироли када је на вратима своје канцеларије истакао обавјештење да шпијуне не прима четвртком.
Ако је Пирцио Бироли имао слободне дане у ратно доба ред би било да и ми додијелимо Црногорском Тужилаштву слободан дан у ослобођеној Црној Гори.
Ранко Рајковић
