Већ седму годину, „у инат свима и упркос свему“, у Будви опстаје и развија се Фестивал „Ћирилицом“: почели су са седам дана књижевног програма, а за наредну сезону најављују цео месец фестивала
Неговање писма и културног наслеђа, основни је императив његових оснивача, градске Народне библиотеке и Удружења издавача и књижара Црне Горе. Тако су неки од овогодишњих програма били „Византијско појање“, „Светлост и сенке“ (филм о Сави Шумановићу), „Средњовековна молитвена књижевност“, „Словенске елегије Изета Сарајлића“, у гостима им је била и пољска нобеловка Олга Токарчук.
На претходном фестивалском издању отворили су још један прозор с „пилот представом“, а овог лета имали су чак пет премијерних наслова и тако закорачили у нови уметнички сегмент инспирисан богатом баштином. Све у свему, колико је ћирилица заштитни знак фестивала, толико је и фестивал стао чврсто у њену одбрану.
– Наше писмо занемарује се из два разлога . С једне стране, како неки кажу, због модрнизације који је условила све већу употребу латинице. С друге, држава је интензивно радила на њеном потискивању, погрешно поистовећујући употребу ћирилице са српским националним опредељењем. Онда смо се нашли у „сенвичу“ између неког природног процеса ( развоја компјутера и интернета ) и оног политичког: да се из штампаних медијија избацује ћирилица, као што у издаваштву из истог разлога нису финансирани такви наслови јер су аутоматски препознавани као „антицрногорски“. А какви су нам темељи, сведочи чињеница да до 1945. године све што је објављивано, и у административном и у књижевном смислу, било је написано на ћирилици. Латиница није постојала – каже на почетку разговора Марко Кентера, селектор позоришног програма и аутор драматуршких предложак за све представе настале на црногорском наслеђу.
* Фестивал нисте назвали „Ћирилица“ већ „Ћирилицом“?
– То значи пиши и живи ћирилицом, јер најлепше и „најцрногорскије“ ствари из историје, а које баштине сви који у њој живе – како год да се изјашњавају – знају да су најстарије књиге српског говорног подручја ( Мирослављево јеванђеље, Октоих, Први српски буквар) писане на подручју данашње Црне Горе. Ти неки прапочеци српске државе, посебно у духовности и књижевности, налазили се се на овом поднебљу. Зато ове године радимо и „Косару и Владимира“, што је такође прича о српском владару, кнезу Јовану Владимиру, једном од првих српских светаца. Ми смо, дакле, у својеврсној научно – културној самоубилачкој мисији последњих 20 година, када смо одлучили да сами себи ускратимо право на сопствену историју јер смо укинули ћирилицу. Тако смо „укинули“ и Његоша, краља Николу, велике српске писце као Стефана Митрова Љубишу – све који су борили да српски језик уведу у уптребу. Готово до Љубишине смрти у Будви је био забрањен српски језик, у званичној администрацији постојали су само италијански и немачки. Наши преци прошли су огромну голготу и гинули да би то ослобођење било, пре свега, културно, верско, језичко,па онда и свако друго.
* Која је то линија коју од оснивања до овог седмог издања, фестивал доследно спроводи?
– Када је 2016. дошло до промене власти у Будви, одлучили смо да грађанима и туристима понудимо причу о Црној Гори каква је била, као и нашим пријатељима с којима хиљаду година заједно живимо. Зато овај фестивал не говори само о ћириличном наслеђу него позива и комшије који су писали латиницом, али су с нама градили важне темеље Црне Горе. Тако смо ове године имали и причу и о Санта Марија ин Пунта (заштитници Будве)или бискупским писмима што су из Котора и Будве упућивани У Ватикан. Јер, и то је наше наслеђе. Фестивал „Ћирилицом“ је, осим жеље да се културно изразимо и једна врста бунта, да кажемо да смо слободни људи који желе да се пишу онако како су уписани у књигама рођених и на писму на коме су њихови преци остављали трагове.
* У почетку сте се бавили само књижевним програмом?
– Пет година имали смо неке мање ликовне и већину књижевних програма. Кренули смо са седам, па десет, онда четрнаест дана фестивала. Ово је постало место слободе изражавања, јер на другим местима у Црној Гори то није било могуће. Прошле године смо започели позоришни програм драмском представом „Човјек висине“ и великом српском мислиоцу, филозофу, митрополиту Митрофану Бану из Грбља и његовом измишљеном сусрету са Урошем Предићем ( играју Небојша Миловановић и Бојан Жировић), у коме имају високо филозофску дебату, а предства се Београду игра у театру „Вук“. Ове сезоне смо урадили смо још пет сопствених продукција. Све (осим једне) су из црногорског културног наслеђа: модерну балетску представу „Зидање Скадра“ ( поставио ју је познати српски кореограф Милош Исаиловић) са Битеф денс компанијом, уследио је озбиљан драмски комад „Брод“ Ане Ђорђевић о животу два брата од стрица, Стефана Митрова Љубише и Висариона Љубише, црногорско – приморског митрополита, првог министра просвете и првог председника Црвеног крста. Ова представа настала је у сарадњи са Црногорским народним позориштем, а поводом два века од рођења браће Љубиша.
* Уследио је и први дечји мјузикл „Змај са Спаса“, инспирисан културним наслеђем?
– Вук Караџић је значајни део живота провео скупљајући песме и приповетке из Црне Горе, а писац и дипломата Вук Врчевић из Боке је пронашао две песме о једном будванском обичају из 16.века – о змају који се по миту сматра да сином краља Кадма,оснивача Та прича је готово идентична оној познатој „Лепотица и звер“. Иначе, све наше представе су титловане на руски и енглески језик. Црна Гора, а посебно Будва, територија је са највећим процентом руског и украјинског становништва у Европи. У Црној Гори број становника се повећао више од петнаест посто, од почетка тамошњег рата. Наш школски и здравствени систем веома је оптерећен приливом нових суграђана, што подразумева бесплатно школство и здравство на које као избеглице имају право. У Будви је основна школа са две хиљаде ђака, од којих је велики број странаца. Имамо и руску школу коју похађа око 600 ученика. Дешава се једна чудесна миграција која личи на ону из 1917, када је крем руског друштва потпуно променио културну и образовну слику Србије. Занимљиво је да осамдесет одсто публике на разним балетским програмима чине управо људи из Украјине и Русије. Измођу осталог, и због тога смо се одлучили на продукцију невербалних формата.
* Увек радите у копродукцијске представе?
– Ми не постављамо представе уколико немамо партнера да их одржимо и гарантујемо извођење у региону, јер нам је циљ да испричамо причу о нашем наслеђу. Једина премијера ове године која није рађена на основу сопствене баштине је „Не можеш побјећи од недјеље“ Тене Штивичић, у копродукцији са Српским народним позориштем. Настала је из жеље да представимо и наш суживот са другима. Уосталом, ћирилица није само писмо већ и порука, начин живота, а то подразумева да оне с којима живимо позовемо да се и сами представе.
* Како видите будућност фестивала?
– Следеће године имаћемо четири недеље фестивала, па ће то бити – месец дана „Ћирилице“. Ми смо сигурно, без конкуренције , највећи фестивал у бившој Југославији са тако комплексним програмом: са шест својих представа и са оволико књижевног , али и новог ликовног и музичког садржаја…Идеја нам је да проширимо сцене ( осим оних између цркава и на тргу испод Цитаделе), да још више освојимо амбијент.Али, у сталној смонбо
Вукица Стругар
Извор: Новости
