Синови колумбијског нобеловца објавили су роман „Видимо се у Августу“ деценију након очеве смрти, упркос његовој жељи да тај рукопис униште
Роман који је написао колумбијски нобеловац Габријел Гарсија Маркес пред крај живота објављен је упркос његовом налогу да буде уништен. Видимо се у августу, написан кад је писац већ патио од деменције, појављује се деценију након његове смрти, у време његовог 97 рођендана.
Његови синови описали су роман као “плод покушаја да упркос свему настави да ствара” и доноси приповест о жени која одлази на мајчин гроб на Карибима да јој ода пошту, а тим путовањем превладава низ насумичних сексуалних сусрета.
Габријела Гарсију Маркеса, познатог као Габо, због све чешћег губљења памћења, пред смрт је напустило самопоуздање у вези са тим делом и затражио је да оно буде уништено. Рукопис је, све до сада, био доступан проучаваоцима у пишчевој архиви у Центру “Хари Ренсом” у Тексасу, али су недавно пишчеви синови Родриго и Гонзало Гарсија Барха решили да га објаве, процењујући да је много боље него што је њихов отац мислио. “У чину издаје”, пишу они у предговору за роман, “одлучили смо се да пре свега причинимо задовољство његовим читаоцима. Ако буду одушевљени, могуће је да би нам Габо опростио. Уздамо се у то”.
Гонзало Гарсија Барха, док прича из свог дома у Мексико Ситију, признаје да је било “тешко пливати против матице” жеље његовог оца, али је напоменуо да има “мноштво примера у историји књижевности да су људи тражили да рукописи буду уништени, а испоставило се да су важна књижевна дела”. “За мене лично, то ми је олакшање, у том смислу што је ово заправо последње дело које је Габо написао. Мислио сам да би његова сабрана дела, да ово није објављено, била некомплетна. Више се ниједан роман не крије међу Габовим папирима”, каже он.
Габријел Гарсија Маркес стекао је светску славу као аутор романа међу којима су Сто година самоће из 1967. године, Јесен патријарха (1975) и Љубав у доба колере (1985). Општеприхваћен је као један од најутицајнијих писаца магичног реализма, у ком се фантастични и натприродни елементи мешају са свакодневицом.
Сто година самоће је, конкретно, засновао на свом одрастању у руралном градићу у Аракатаки, фиктивном Маконду из његове прве књиге, новеле Олуја увелог лишћа (1955) и на прошлости и наслеђу свог деде и бабе код којих је живео као дечак. Његов деда, пуковник Николас Маркес Мехија био је ветеран грађанског рата од 1899. до 1902. године, био је посвећени либерал и значајно је утицао на политичка схватања свог унука.
Гарсија Маркес је каријеру почео као новинар, добар део живота провео је ван Колумбије, у Паризу, Барселони и Мексико Ситију, а користио је и вилу у Хавани коју му је уступио Фидел Кастро, са којим га је повезивало “нијансирано” пријатељство. Али све време је одржавао везе са домом у Колумбији. Добио је Нобелову награду 1982. године.
Објављивање Видимо се у августу дочекано је са много узбуђења.
“Каква је то радост кад се помисли да на свету има још неоткривених ствари. Препешачио бих 500 миља да дођем до нове Маркесове књиге. То је као да сте пронашли лед на крају дугог пута. Маркес је и вољен и неопходан, што је редак спој у свету књижевности. Сећам се мог првог сусрета са Маркесом, када сам прочитао његову приповетку ‘Најлепши дављеник на свету’. Одједном су све ствари постале нове. Он ми је отворио језик. Наравно, сваки пут кад отворите Маркесову књигу наћи ћете нешто ново, чак и ако сте је прочитали четири, пет пута. Али доћи до ње први пут за мене је ретка посластица”, каже писац Колум Мекен.
Писац Пико Ијер говорио је о томе како је Гарсија Маркес утицао на писце и читаоце променом књижевног хоризонта. “Мислим да је део револуције из пера Гарсије Маркеса у томе што нам је проширио осећање реалности и што је допринео да буду укључени и они делови света мање познати центру књижевност универзума”, рекао ми је. “Кјуови снови су чињенице о Катмандуу, како је то Киплинг написао, а Гарсија Маркес био је један од првих, у освит нашег глобалног света, који је видео да вести из забачених ћошкова света умеју да буду привлачне, чак магичне, за оне у Лондону или Њујорку”.
Он додаје да је Маркесов допринос књижевности отворио важан простор и за касније писце као што су Салман Ружди и Абрахам Вергезе, а познато је и да је колумбијски писац виђен као најутицајнији лауреат Нобела последњих деценија.
Постхумна издања нису необична, а умеју да буду и контроверзна. Примеру са Маркесом можда је најсличнија одлука Димитрија, сина Владимира Набокова, да објави његово последње дело Лаурин оригинал, више од 30 година након очеве смрти. За то време је рукопис лежао у трезору швајцарске банке, док је Димитриј вагао између налога свог оца да уништи све необјављене радове и сазнања да је мајка једном пресрела Набокова на путу ка спалионици са рукописом Лолите у рукама.
Међу скоријим примерима су дела Дејвида Фостера Воласа, Роберта Болања и Стига Лашона, аутора трилогије Девојка са тетоважом змаја, преминулог изненада са 50 година. После његове смрти издавач је ангажовао писце Давида Лагеркранца и Карин Смирноф да напишу још романа у серијалу Миленијум.
Можда најозлоглашенији пример је онај са Харпер Ли, чији се необјављени роман Иди постави стражара појавио 2015. године, мање од годину пре него што је умрла, у јеку оптужби да је ауторка била приморана да га објави.
Једна од критичарки одлуке да Видимо се у августу буде објављен постхумно је Миранда Франс, уредница-саветница Тајмсовог књижевног додатка за Шпанију, Португал и Латинску Америку. Већ при првом читању је примерила, рекла ми је, да је Маркесов речник, познат по раскошности, сада сразмерно сиромашнији, а да јој је читање било болно искуство: “Има елемената онога чега је ту било раније, али је за мене то било јако тужно, јер сам осетила да му недостаје потпунији наратив”. Боји се, додала је, да тај рукопис “не само што не доприноси заиста, него да може и донекле да наруши” иначе “изврсни” корпус Маркесових дела.
Маркес је својим синовима, кад су били мали, допуштао да му помажу да уништи радне верзије његових дела које му више нису биле од користи; био је, сведоче његови уредници и издавачи, перфекциониста и проверавао је промену сваке тачке и зареза на њиховом путу до његове огромне и одушевљене читалачке публике. Његова читалачка публика сада ће имати прилику и да процени да ли је последње дело његове имагинације требало да угледа светлост дана.
Алекс Кларк
Извор: The Guardian
Превод: Матија Јовандић/Глиф
