Не знам за тебе драги читаоче, али, искрено, мене умара и сама помисао на Мила Ђукановића
Одавно Ђукановић звучи, а одиста и значи, као мјерна јединица терета, што виси о врату црногорског друштва; притиска, стеже, тегли државу увијек у неку силазну путању, али умјесто у кош, деценијама завршавамо у кошмарима транзиције, мржње, дискриминације, неправде и подјела.
Управо, како смо дошли у какво-такво стање ослобођеног друштва, све више увиђам да је минулих три и по деценије једино Ђукановић проживљавао некакве личне транзиције и трансакције, док је читава држава била сведена на ниво депозита положеног као гаранција, хипотека, у случају да пропадну Милови милионски бизнис-планови и вјетрењаче.
Држава као лична инвестиција, грађани као јефтина радна снага, а Мило, како би рекли његови фанови из Луксембурга, „крал“, – суверени продавац, земље, магле и којечега.
Можда би за Црну Гору најбоље, најздравије, било да се име Мила Ђукановића не спомиње у јавности једно триста педест година. Најмање толико!
Онда би, ваљда, људи са дебеле дистанце, лишени страха, ситних и крупних личних интереса, а богме и обмана, могли сачинити једну евиденцију Милових прихода, с једне стране, и државних расхода током његове пословне владавине Црном Гором, с друге стране.
Чисто да се испита какав је државни „салдо“ оставио Мило Ђукановић: колико дугова, колики је био одлив мозгова и радне снаге, колико изграђених путева, колико затворених фабрика, колико подјела, колико посјечених шума, колико уништеног стрпљења и живаца, колико вјетрењача, колико распродате државне земље, поготово обале… и тако даље, и тако даље.
Милован Урван
