Како се води игра ?
Ненад Чанак је тобоже велики војвођански сепаратиста.
Ненад Чанак је стални гост ТВ Пинк
Пинк је вучићевски ТВ канал са националном фреквенцијом.
Ненад Чанак, гостујући у јутарњем програму ТВ Пинк, најављује да ће доћи на Цетиње да подржи неокомите.
Неокомите контролише Мило Ђукановић, који је такође најавио долазак на Цетиње.
Коме досад није јасно како се води ова игра, ко покушава да изазове дестабилизацију Црне Горе, никада му неће бити јасно.
P.S. Food for thought илити Get your head out of your ass
Који је извор новца којим Вучић купује лојалност готово цјелокупног медијског простора у Србији и доброг диjела медијског простора у Црној Гори, укључујући читане и не тако читане портале, популарне и не тако популарне интернет садржаје?
Који је разлог да Вучић уложи позамашне своте новца у пропаганду у Црној Гори баш сада када је Мило Ђукановић кобно политички угрожен, а није прстом макнуо да утиче на његову смjену од 2012. до 2020. године?
Шта ако је концепт „српског света“, који се српским националистима сервира као тајни пројекат Велике Србије, само параван да би се прикрио прави разлог Вучићевог инвестирања капитала у пропагандну машинерију у Црној Гори?
Шта ако је тај прави разлог повезан са смањењем прилива капитала загонетног поријекла Вучића и његових сарадника, што је изазвано управо поразом Мила Ђукановића на прошлогодишњим парламентарним изборима у Црној Гори?
Наставак игре (издање за француске собарице) – Чанак после изјава које је дао на Пинку да долази на Цетиње да подржи неокомите Мила Ђукановића прелази на ТВ Хепи и емисију „После ручка“, 30. августа. Потпуно је небитно да ли ће Чанак отићи на Цетиње, он је ту да лансира теме из „усташког“ угла. ТВ Хепи и ТВ Пинк су провучићевски канали са националном фреквенцијом (истраживања медијског садржаја ТВ канала са националном фреквенцијом и кабловског канала Н1 у Србији за први квартал 2021. године показују да је Вучић у 84% случајева спомињан у позитивном контексту, док на пет ТВ канала са националном фреквенцијом није спомињан у негативном контексту).
У међувремену се оглашава и предсједник Србије, Александар Вучић, који је у „шоку“ од Чанкових изјава, на Пинку и Хепију које раде за Вучића и само за њега, те оптужује индиректно Чанка да је усташа.
„Усташа“ Чанак, дакле, наставља гостовања по вучићевским ТВ каналима упркос „шоку“ у коме се предсједник Србије налази. Друге „усташе“ које се користе на исти начин су: Чедомир Јовановић, Вук Драшковић, Зоран Остојић, Јелена
Милић, Небојша Крстић, у Влади је то Гордана Чомић…
Сљедећег дана после гостовања Чанка на Хепију, гдје је овај поново заступао војвођанску нацију и неокомитски покрет, Миломир Марић на истом ТВ каналу 31. августа посвећује издање ауторске емисије „Ћирилица“ Црној Гори.
Тема емисије је „Да ли ће пасти крв у Црној Гори?“, а на Јутјубу њен опис гласи: „Језиво напета атмосфера пред устоличење митрополита Јоаникија“. Гости су Андрија Мандић, Александар Раковић, Слободан Рељић и Богољуб Шијаковић.
После „усташе“ Чанка, на сцени су четири „четника“ који бране Србе од „усташа“ из Србије и Црне Горе. Списак дежурних „четника“ који се овако користе је кудикамо шири од списка „усташа“, можете га утврдити простим листањем
издања емисија „Ћирилица“ на Јутјубу.
Занимљиво је да је Милан Кнежевић, 29. новембра 2019. године у Скупштини Црне Горе изјавио да је Миломир Марић „медијска проститутка, која за потребе Мила Ђукановића пљује Демократски фронт“, да би касније у наступу назвао
Марића „сарадником АНБ-а и личним новинаром Мила Ђукановића“.
Кнежевић је том приликом био упола у праву – Миломир Марић је сарадник и српскеи црногорске службе (које се баве искључиво пословима које у својим крими серијама екранизује Нетфликс, а не борбом против Сороша и других неолибералних баука), те лични новинар и Мила Ђукановића и Александра Вучића.
Из општег контекста стиче се јасан увид у добро координисани план којим се руководи са обје стране црногорско-српске границе, а то је да падне крв на Цетињу 5. септембра, то јест да се на тај начин, макар уз људске жртве, небитно на којој страни (учесници оба скупа су за ову господу потрошни статисти), изазове пад Владе, чиме би прекинути послови поново били актуелни.
Овај сценарио је предупријеђен отказивањем сабора пред Цетињским манастиром и стављањем црквеног обреда ван сфере политике, с чиме се сложила и Митрополија црногроско-приморска, схватајући озбиљност пријетње.
Ово је потврдио и сам митрополит изјавом: „У овој више него напетој ситуацији на Цетињу и у Црној Гори, ми смо жељели да максимално допринесемо миру и стабилности Црне Горе, да се не заподијева свађа и раздор међу браћом, посебно не на Цетињу. И због тога смо прихватили препоруке паметних људи, добронамјерних, да овај скуп буде искључиво вјерскога карактера, да га смањимо, али да се никако не изгуби његова суштина“.
Напосљетку, треба се присјетити да Црна Гора, док је њом суверено владао Мило Ђукановић углавном није заузимала битно место у вучићевским таблоидима и ТВ каналима, а да је најнападнији Црногорац био блаженопочивши митрополит
Амфилохије, а не диктатор са Горице. Историја је показала да је, упркос нападима из Београда и Подгорице, управо митрополит Амфилохије био тај који је срушио Мила Ђукановића.
Аутор: Александар Ђокић
