Како су „Иванова корита“ кренула у нови живот, и како су нас преварили Мањифико, Дино Мерлин, Бора Чорба и Ивица Дачић
Један снимак је продрмао Инстаграм, а затим и портале. На том снимку Александар Вучић и Јаков Милатовић наздрављају вином, лагано уживају у вечери, а музичари им свирају пјесму “Иванова корита”. Некад је такав сусрет предсједника двије државе био незамислив, а тек што је звучало немогуће да сједе у кафани и пјевају. Лијепа је то пјесма, има у себи мало етно-патетике, а то што су је том приликом одсвирали музичари, а политичари отпјевали, спрало је лошу карму са те пјесме.
Бол болује лијепа Анка / појила је водом мајка / бистром водом са извора / са корита Иванова.
Трештала је са звучника та пјесма сваки пут кад би ДПС или Мило побиједили на изборима, а то је било пречесто посљедњих тридесет година. Била је то незванична химна ДПС-а. Зато је и добро што се на видеу чује баш “Иванова корита”, јер вријеме је да је ДПС испусти из руку и уста, и да се пјесма врати кафани у потпуности. Нека јој је са срећом нови живот!
Али постоји још једна пјесма која би била идеална за сусрет два предсједника, пјесма која на чудан начин спаја Србију и Црну Гору.
Пјесму “Осам тамбураша с Петроварадина” написао је Ратко Шоћ, сликар који је рођен на Цетињу. Он је живио и стварао у Врбасу, а створио је једну од највећих војвођанских кафанских пјесама, коју је маестрално отпјевао Звонко Богдан, тако да сви одмах и помисле да је он и аутор стихова, али није. Тако лијепу равничарску пјесму написао је човјек са планина.
Кафанске пјесме више не генерише само кафана. Оне постају хитови због серија и филмова. Након Кустуричиног филма “Андерграунд” и сцене у којој Лазар Ристовски пјева “Стани, стани, Ибар водо”, та пјесма постаје кафанска светиња, јер кад се наручи “Ибар водо”, могуће да биће срче и да ће још жестоко да се срче.
Пјесму “Поноћ” креирао је Жељко Јоксимовић за потребе филма о Томи Здравковићу. Она звучи као да је из седамдесетих, да је рођена недавно одаје је само квалитет продукције. Пјесму “Поноћ” толико добро пјева Ацо Пејовић, толико да звучи као да је Тома Здравковић васкрснуо. Дјелује као да је то један од највећих Томиних хитова иако је аутор стихова Тозовац. Свакако, није то трик, нема никакве преваре у тој пјесми. Ријеч је о великом умијећу да се створи хит, јер након премијере филма, пуцала је по неколико пута та пјесма из већине кафана и сплавова. Нема више свадбе и прославе без те пјесме. То што је направио Жељко Јоксимовић, а пласирао Бјелогрлић, доказ је да познају филм и музику у прсте, а народ у душу.
Док је покрет “Европа сад” у Подгорици прослављао изборну побједу, са звучника је трештала и Цецина пјесма “Београд”. Обрушили су се тад многи на “Европа сад” али и на ту пјесму. Зарежали су без преџнања, тврдећи како се “побједа на изборима прославља уз хит Арканове супруге”. Али заборавили су кључну ствар, пјесму “Мој Београде, загрли ме” написао је нико други до Дино Мерлин. Такве пјесме може да напише само неко са стране, јер град се најбоље види искоса, а највише воли издалека, а Мерлин је добро скенирао град и знао Београд.
Најзанимљивије је како је Мањификова пјесма “Пукни зоро” напрасно остарила. Толико се свиђела људима, да су подсвјесно пожељели да се та пјесма пјева “ко зна откад”. Прогласили су је људи пјесмом коју су пјевали Солунци прелазећи Албанију. Постала је чак и свечана пјесма Војске Републике Српске. Накнадно су се учитавале тој пјесми разне емоције и приписивале сасвим другачије епохе. Али све то доказује мајсторство аутора, да пјесма превазилази сврху, постаје староградска иако је нова.
За пјесму “Стани мало, кафански свирачу” кажу да је народна. Али није. Ту пјесму написао је Бора Чорба. Постоје и данас недоказани ликови у кафанама који би живот дали да докажу како та пјесма постоји сто година, да је староградска или народна. Важно је на крају да се пјева, да је људи воле, а то што вјерују у нешто што није истина, не штети пјесми ништа, штавише, доприноси јој.
Весна Дедић имала је обичај да госте своје емисије “Балканском улицом” пропитује о томе коју пјесму воле да наруче у кафани. Некад је одговор на то питање говорио више од свега што током емисије прећуте гости. Тешко да што одаје људе као информација коју пјесму наруче у кафани. Једном приликом гост Весне Дедић био је Момир Булатовић. На питање о кафани и пјесмама, он је рекао да воли пјесму “Нисам те се нагледао”. Ако узмемо у обзир да је врло млад преминуо од тешке болести Бошко Булатовић, Момиров син, то да Момир воли ту пјесму има посебну тежину. Момир Булатовић који сједи у кафани, а музичари свирају и пјевају стихове Нисам те се нагледао / нисам те се наљубио / тако брзо све је прошло / ја сам тебе изгубио, то је већ филм за себе. Тешка пјесма и тешка прича, до суза и до бола тешка.
Данас се у кафани може чути и прерађена реп пјесма. Београдски синдикат снимио је у кафани спот за пјесму “Балада дисидента”. Након тога, пјесма се примила, кафане су јој отвориле врата. И она звучи знатно старије него што стварно јесте.
У Црној Гори још од прије референдума било је незгодно отићи на свадбу. Људи су се утркивали ко ће коју пјесму наручити. Једни су наручивали “Краљ Никола на умору благосиља Црну Гору”, а други “Морем плови једна мала барка” и “Не може нам нико ништа”. Профитирали су једино музичари од тог препуцавања, јер се гледало и ко колико плаћа коју пјесму. Љубав према држави мјерила се према томе колико је ко пара испрчио за пјесму. Све би помирила пјесма “Лети, лети, бијели голубе”, јер таргетира сваки град појединачно, па је ипак боље кад се људи пале на локалпатриотизам него на политику.
Док је био премијер Црне Горе, Душко Марковић је ухваћен како се весели на свадби уз пјесму “Над Краљевом жива ватра сева”. Писали су тад портали како се Милов премијер весели уз четничке пјесме. Али постоји још једна занимљивост, ритам пјесме “Над Краљевом жива ватра сева” исти је као у пјесми коју обожавају Подгоричани “Шетајући поред Љубовића”. Али Душко Марковић је из Мојковца, тако да тешко да је ђускао уз четничку пјесму због љубави према пјесми о Подгорици.
И Хрватска има своје кафанске пјесме. Неке од њих су и спорне. Екстремна десница воли да наручује Томпсонове пјесме “Суде ми” и “Чавоглаве”. Они наизглед умјеренији наручују пјесме Мирослава Шкора, али знатно мање откад је Шкоро био неуспјели предсједнички кандидат. У Далмацији наравно сви скоче кад чују Миша Ковача да крене са “Ја сам Далматино”. Има у тој пјесми чаробан стих, који посебно погоди људе: “нисам ја од оних како витар пуше”. Дижу се руке увис, баш онако како срчано песнице ка небу уздиже и сам Мишо Ковач.
Босна је посебна кад је ријеч о кафанским пјесмама, јер они најбоље познају севдах. “Миљацка” више није ријека, то је пјесма! И није то пјесма Халида Бешлића, ни Босне и Херцеговине, то је пјесма Балкана. Фами која се гради око те пјесме допринио је и Ивица Дачић који је често изводио “Миљацку”.
Занимљиво је да Едо Маајка своје концерте завршава тако што одврне до краја Силванину пјесму “Ноћас ми срце пати”. Након свих битова, псовки, фора и хип-хоп енергије, та пјесма свима легне добро и погоди свакога ко је чује. И ту пјесму написао је Тома Здравковић, мајстор који може на једноставан начин да каже толико тога, као: “тешко је кад се воли, кад останеш сам”.
Македонске пјесме су најдивније и најтеже. “Зајди, зајди” дође као тест, јер ко то зна, зна све да отпјева. И та пјесма ушла је у филм “Буре барута”, кад је под пријетњом пиштоља из срца одлично пјева глумац Тони Михајловски. Имају Македонци још једну опасну кафанску пјесму, довољно духовиту и срчану, коју комшије тешко умију и смију да пјевају: Ако умрам ил’ загинам / Поп немој да викате / Вие на гроб да ми дојте / Оро да заиграте.
Неке се пјесме пјевају кријући. Политичари ријетко кад открију које су им омиљене пјесме, јер тако отварају све карте. Има скупих, има оних за које кажу да су најскупље. Свака држава има своје, али кад се мало боље погледа, све су наше, кафанске!
Ђуро Радосавовић
Извор: Велике Приче
