Пише: Милан Благојевић
Све остале непокретности су имовина ентитета на чијој територији се налазе, сагласно Резолуцији Савјета безбједности УН и Плану Контакт групе с почетка овог текста, те сагласно Женевском споразуму из септембра 1995. године, као и Дејтонском споразуму, и то Анексу 2 и Анексу 4 тог споразума.
1. Савјет безбједности УН је својом Резолуцијом број 942 од 23.9.1994. године одобрио територијалну подјелу између Републике Српске и Федерације БиХ, на бази приједлога држава чланица Контакт групе (САД, Велика Британија, Њемачка, Француска и Русија), који су ове државе сачиниле 4. јула 1994. године, а затим га поднијеле на усвајање Савјету безбједности УН. Приједлог је подразумијевао територијалну подјелу у омјеру 49% територије Републици Српској, а 51% Федерацији БиХ, и разграничење ова два ентитета на тој основи.
2. У септембру 1995. године у Женеви су, на бази наведене Резолуције Савјета безбједности и Плана Контакт групе, Република Српска и Федерација БиХ закључиле међусобни уговор, познат као Женевски принципи, којим су уговориле да Република Српска има 49%, а Федерација БиХ 51% територије.
3. Полазећи од наведених чињеница, Дејтонским мировним споразумом је оваква територијална подјела уговорена Анексом 2 – тј. Споразумом о граници између Републике Српске и Федерације БиХ, којим је уговорено (члан 1 тог Анекса) да ће граница између Републике Српске и Федерације БиХ бити онаква како је одређена на мапи у Додатку тог споразума.
4. Тим разлозима се могу објаснити двије чињенице у Уставу БиХ. Прва чињеница је да се у преамбули Устава БиХ позива на Женевске принципе из септембра 1995. тј. на Женевски споразум између Републике Српске и Федерације БиХ о територијалној подјели између та два ентитета, на бази наведене Резолуције Савјета безбједности УН и омјера 49:51%.
А друга чињеница је да управо због свих претходно наведених правних аргумената Уставом БиХ није прописано нити је могло бити прописано да имовина припадне БиХ нити да БиХ може имати уставну надлежност о том питању.
Јер, када се утврди међуентитетска граница и изврши уговорна подјела територије, што су између себе извршиле Република Српска и Федерација БиХ Женевским споразумом и Анексом 2 Дејтонског споразума, а све то на бази наведене Резолуције Савјета безбједности УН и Плана Контакт групе, то по природи ствари (правној и свакој другој природи) значи да територија (и оно што је на њој и под њом) с једне стране те границе припада и јесте имовина тог ентитета, док све то са друге стране те границе припада и јесте имовина оног другог ентитета.
5. Крајем 2001. године Предсједништво БиХ је на основу сагласности Парламентарне скупштине БиХ, а то значи и на основу сагласности Републике Српске и Федерације БиХ, ратификовало Споразум о сукцесији имовине СФРЈ.
Тим Споразумом је уговорено, његовим Анексом А, да се непокретна имовина СФРЈ која се налазила на територији СФРЈ преноси држави сукцесору на чијој територији се налази.
Дакле, није Анексом А овог Споразума уговорено да непокретна имовина СФРЈ припада државама сукцесорима СФРЈ на чијој територији се сада налази у складу са уставним уређењем тих држава, већ је умјесто тога Анексом А Споразума о сукцесији СФРЈ уговорено да се непокретности СФРЈ преносе држави сукцесору на чијој територији се налазе.
Покрет за одбрану Косова и Метохије: Издаја и капитулација Србије на Косову и Метохији
Другим ријечима, представници Републике Српске 2001. године нису тражили као услов да би ратификовали тај Споразум да у њему пише да се непокретности СФРЈ у случају БиХ преносе и припадају ентитету на чијој територији се налазе, већ су гласали и ратификовали да се те непокретности преносе држави сукцесору, а то значи БиХ.
6. Међутим, према члану 85. Устава СФРЈ та држава није била власник шума, шумског земљишта, пољопривредног земљишта, грађевинског земљишта, путева, вода, ријека, језера, већ су те и друге сличне непокретности на основу члана 85. Устава СФРЈ биле добра од опште користи.
С обзиром на то да према правилима међународног права о сукцесији држава предмет сукцесије може бити само она имовина чији власник је држава које више нема била на основу свог устава у тренутку престанка постојања те државе, јасно је да СФРЈ у тренутку свог престанка није била власник наведених и других непокретности у виду земљишта, шума, језера и сл, па зато ни БиХ по основу Споразума о сукцесији СФРЈ није добила нити је могла добити те непокретности, већ само оне на којима је СФРЈ у тренутку свог престанка била уписана као власник под тим називом или називом ФНРЈ или ДФЈ.
Стога БиХ има надлежност да донесе закон само о тим непокретностима, које се, уписане под називом СФРЈ, ФНРЈ или ДФЈ као власника, лако могу пронаћи и утврдити увидом у земљишне књиге и катастар.
За то само треба добра политичка воља и међусобно разумијевање од стране свих у БиХ.
Све остале непокретности су имовина ентитета на чијој територији се налазе, сагласно Резолуцији Савјета безбједности УН и Плану Контакт групе с почетка овог текста, те сагласно Женевском споразуму из септембра 1995. године, као и Дејтонском споразуму, и то Анексу 2 и Анексу 4 тог споразума.
Извор: НСПМ
