Појединци у црквеним структурама заговарају „дисциплиновање председника Србије“, а као прва мера предлаже се одузимање Ордена Светог Саве
Контраофанзива украјинских снага у области Харкова имала је за разултат запосједање Балаклеје, Купјанска и Изјума, градова у којима је у предратном периоду живјело укупно око стотину хиљада људи.
И док је западна штампа нашироко преносила хвалоспјеве украјинског предсједника Зеленског о „протјеривању руских окупационих снага“ и скором „ослобађању Украјине“, са руске стране је пласирана информација о тактичком повлачењу и операцији ГРУ која је за циљ имала „извлачење из Харкова, а потом уништавање украјинских снага“.
Како год, руске трупе су се повукле са територије коју су имале под контролом. Напоредо с тим, у три, од ратних дејстава прилично уништена града, вратили су се украјински војници да би одмах затим почели обрачун са проруским становништвом. То и јесте највећа цијена руског повлачења, јер ће се вјероватно на улицама поменутих градова поново виђати сцене везивања за дрвеће и бичевање обнажених мушкараца и жена због „сарадње са окупатором“, што смо могли видјети након повлачења Руса из околине Кијева.
Тријумф постистине
Вишеструко корисно било је гледати документарни снимак емитован у склопу емисије „Актуелности“ телевизије Хепи у којем маршал Жуков објашњава совјетским официрима уочи одсутне битке да треба учити на грешкама. Руси ће прегруписати снаге, обезбиједити појачања, вратити изгубљене и освојити нове територије, али је важнија битка која се одвија у позадини и на вишем нивоу.
Наиме, у Узбекистану, у древном граду Самарканду, одржан је самит Шангајске организације за сарадњу. Главна тема било је стварање односа на новим основама и опажања да су УН изгубиле првобитну намјену и ставиле се у службу појединих земаља. Напоредо с тим трајали су разговори о потреби „дедоларизације“. Свијет се мијења и то је неминован процес.
Међутим, моћ мејнстрим медија да утичу на јавно мњење не смије се занемарити. Тако је постистина, заснована на једноставној максими да се истина не заснива на чињеницама и доказима већ на утиску, поново дошла до изражаја.
Потискивање руских снага приказано је као велика побједа, а затим је до изражаја дошла матрица о масовним гробницама, цивилним жртвама итд., што нам све звучи веома познато. Руске, као и раније српске жртве, посматрано кроз камере мејнстрим медија, сасвим су неважне.
Широка лепеза алатки које се користе у хибридном ратовању ни овог пута нису заобишле Србију. Разлог: неувођење санкција Русији и одбијање признања пара-државе на Косову и Меохији. Европрајд је био идеалан да се српским властима направи проблем, а српске подјеле продубе.
Тешко је објаснити зашто је Влада Србије 2019. подржала иницијативу да Београд буде домаћин манифестације коју народ у Србији не прихвата. Подједнако јој се противе у Хрватској, Црној Гори и БиХ, гдје само бројни кордони полиције спашавају „парадере“ од уличног линча.
Хилова је последња
Биће – неће бити Параде поноса; забранићемо Параду – молићемо их да не парадирају; забрањене и Парада и Молебан – опречне информације редале су се из дана у дан. Власт као да није знала шта да ради.
Његова светост Патријарх српски господин Порфирије говорио је на Молебану, а дан након тога предсједник Србије Александар Вучић изјавио је да се не слаже ни са чим од реченог.
На крају – Парада „у скраћеном формату“ је одржана, по ријечима премијерке Брнабић 5.200 полицајаца је било ангажовано на чувању једних и разбијању скупина оних који су јој се противили. Повријеђени и приведени поново су били саставни „декор“ ове манифестације.
Елем, било је како је рекао амерички амбасадор Хил, а не како су одлучили државни органи Србије. Биће занимљив даљи развој односа измећу Цркве и државе у Србији. Комуникација је за сада прекинута, појединци у црквеним структурама заговарају „дисциплиновање предсједника Србије“, а као прва мјера предлаже се одузимање Ордена Светог Саве.
Република Српска је одавно „таргетирана“ од америчке администрације, у смислу да је власт Српске неподобна, а избори згодна прилика за њену промјену. То да стране владе и њихове амбасаде у БиХ подржавају поједине политичке лидере и партије више и није новост. Подршка може бити финансијска, али она се пружа и на друге начине.
Занимљиво је да се подржавају они који су идеолошки блиски политичком концепту тих земаља. Подсјећања ради, 2014. године, такоће изборне, медији Републике Српске и Србије објавили су документе са конкретним износом и именима људи из политичког живота које је подржала америчка администрација. По истој матрици опозициони лидери су били подржани и 2018. године.
У оба ова случаја, и поред иностране подршке, опозиција није остварила очекивани резултат. Ако је документ који су ових дана објавили медији Српске вјеродостојан, то значи да ни администрација Џозефа Бајдена није одустала од намјере да након октобарских избора власт у Српској чине партије које су њима лојалне.
Увјерен сам да ће и овог пута народ препознати оне који су у функцији очувања Републике Српске, а не интереса страних амбасада и њихових влада.
Све наведено указује да се од Украјине до Бања Луке протеже нит која повезује политичке појаве и процесе.
Извор: Предраг Ћеранић Sveosrpskoj.com
