У нашој власти се питање части у највише случајева конфронтира са знањем, способностима, стручностима, мотивацијом јер се људи који клецају у тим областима компензационо позивају на часност и оданост држави

На основу часно успостављане петогодишње традиције Црна Гора минуле части претвара у нове, скупе почасти, а почасти у нова задужења у част оних што добише част да руководе правом, чашћу и слободом државе.
У наслову и овој уводној, помало рогобатној реченици, част се помиње само девет пута. Премало за државу срногорског историјског формата. Без бриге. Дефицит части ћемо брзо надокнадити. Догодиће се то већ током обећавајуће туристичке сезоне, љетњих врућина, варљивих киша и грмљавинских непогода.
Црна Гора се увелико спрема да укаже част новој влади. Очекујемо церемонију на којој ћемо много пута чути закљињање у част. Осим фраза о части неће нам зафалити ни позивања на савјест, праведност, одговорност. Двадесетак министара положиће заклетву изговарајући те, добро нам знане ријечи.
Знање и компетенције нико неће спомињати. То није обухваћено резултатима избора и Донтовим количником. Формирање владе пратиће само преговори о количини власти и части. О квалитету и оспособљеностима неће се разговарати.
Свечаном чину представљања нове владе Црне Горе, присуствоваће страначки политичари с огромним искуством стеченим током вишедеценијског коришћења израза „част“, “власт”, „понос“, “обавеза” “достојанство”, „држава“, “просперитет”.
Колико су те ријечи руиниране и колико су апсурда произвеле говори одредба о почасним предсједницима Црне Горе. Мало су нам били узастопни исцрпљујући и штеточински мандати два бивша предсједника па смо се потрудили да им по сили закона предсједниковање продужимо, новим почасним мандатима. Све то иде на штету грађана Црне Горе како у претходних 5 година тако, могуће је, и у наредних 5 година.

Докле иде бесмисао части и почасти показује и случај бившег почасног предсједника Црне Горе, иначе бескомпромисног атеисте, који је једној од своје три предсједничке заклетве придодао ријечи “Тако ми Бог помогао”. И његов бог му је заиста помогао. Његов партијски бог обезбиједио му је поред трећег сумњивог и незаконитог мандата и додатни четврти мандат почасног предсједника Црне Горе.
Знамо у чему је јадац. Промућурни партијски бог на вријеме је донио закон о почасном предсједниковању Црном Гором због себе самог. Претходног почасног предсједника је искористио као часни увод за своју скривену намјеру. Сада бивши главни предсједник полаже право на пет година почасног предсједниковања Црном Гором са плаћеним кабинетом, сарадницима, обезбеђењем, шофером, службеним аутомобилом, протоколарним сусретима и наравно пензијом седам пута већом од оне коју имају његови лојални гласачи који су му испољавали љубав пуних 30 година. Питање је части хоће ли ту могућност бивши главни предсједник искористити. Ако неће упамтићемо га и по нечему добром.
Иначе божански поредак на црногорском политичком Олимпу заснива се на начелу које се ни у чему не дотиче ни части, ни угледа, ни достојанства, ни савјести. То начело се из круга политичких богова проширило међу народ. Постало је омиљена узречица и гласовита црногорска умотворина. И почасни предсједници и обични грађани Црне Горе у свакој прилицу понављају “Ми резервну част (државу) немамо”.
Какве везе има част обичног грађанина са изгласавањем доживотних привилегија необичним, почасним грађанима, предсједницима, и иним заслужним умјетницима, културним и друштвеним дјелатницима Црне Горе?
Можда нам у одговору помогне Шопенхауер. Шопенхауер каже:
„Част је, објективно гледано, мишљење других о нама, а субјективно, наш страх од тог мишљења.“

Власт објективно гледано не мари што обични грађани мисле о њој. Мишљења власти о обичним грађанима Црне Горе су лицемјерна, пуна бијеса, критике, ниподаштавања и презрења. Страх обичних грађана Црне Горе од мишљења власти, односно необичних грађана Црне Горе исписао је историју нашег подаништва и самопонижења. Обични грађани Црне Горе изузетно ријетко су се бавили безчашћем необичних грађана Црне Горе. Због страха наравно.
У аутократским режимима питање части је излишно. Није ми уопште јасно зашто би у малој држави попут наше Црне Горе неко постављао питање части. Свако вредновање части, угледа, поноса, уводи нас у додатни проблем. ЦГ околности су ово питање учиниле крајње дискутабилним. И само спомињање части доводи до контраверзи и тешких компликација које по правилу заврше у оптужбама за недостатак патриотизма и небригу за опстанак државе.
У просвећеним друштвима малчице је друкчије. Људи од политике који се не повинују оним елементарним, макар и преварним, кодексима части ризикују да буду кажњени и презрени од стране јавног мњења. Код политичара у другим државама свако јавно позивање на част претпоставља могуће извињење и покајање макар у симболичном виду, када направе огрешење о оно што је људској цивилизацији познато под именом част.
У Црној Гори никада нијесмо чули ни извињење ни покајање, ни исповиједање оних који су прекршили правила части. Код нас су се основни принципи части газили, немилице користили при сваком оброку, ломили и одбацивали као употријебљене чачкалице. Штавише, на упозорења о прекршеној, посрнулој части прекршиоци су одговарали бијесно и с пријетњом. Своје безчасносити правдали су љубаву према држави и непријатељствима према држави оних који би их упозорили на безчасност.
У Црној Гори позивање на част значи увод у жестоку борбу са реалностима и очигледностима које огољују кодекс части.
У нашој власти се питање части у највише случајева конфронтира са знањем, способностима, стручностима, мотивацијом јер се људи који клецају у тим областима компензационо позивају на часност и оданост држави.

Сјећам се приче о једном старом дипломати из Црне Горе веома цијењеном у Уједињеним Нацијама којег је због стручности генерални секретар УН тражио за свог помоћника. На те вијести из УН-а реаговало је ондашње руководство Савеза Комуниста Црне Горе и послало писмо УН -у захваљујући се на части која је указана Црној Гори додајући да ће у најкраћем року ЦКСК Црне Горе посредством највиших државних органа Југославије послати име дипломате којег ће Црна Гора предложити за помоћника генералног секретара УН-а. Адмнистрација УН-а је промптно одговорила да се ради о неспоразуму јер то мјесто није било намијењено Југославији као члану УН -а (тада Црна Гора није била држава) већ именом и презименом том човјеку, црногорцу по поријеклу, који се својим радом истакао у службама УН-а. Увиђевши с ким има посла Генерални секретар УН -а је изабрао себи другог помоћника.
Зашто ово пишем. Зато што државна историја Црне Горе обилује аутократима, деспотима, уличним барабама и криминалацима који су стекли званичне статусе и протколарне почасти, не на основу својих врлина, способности, обдарености већ на основу лажних заклињања у част.
Ни они који полажу заклетву ни они који их слушају, ни наши вишемандатни и почасни предсједници још не укапираше да су част и обавеза појединца који је изашао на изборе далеко изнад свих подизања државних застава, извођења химни, корачања по црвеном тепиху које почаствовани упражњавају у својству представника обичних грађана.
У име којих заслуга је одата почаст бившим предсједницима Црне Горе и осталим доживотно почаствованима и награђенима у Црној Гори?
Не покушавајте да у одговор смјестите фразе о државном континуитету и идентитету, о части и образу, о јунаштву и чојству, о сојској и чојској Црној Гори, , о културним прегнућима и достигнућима, о упоредним искуствима и паралелама, о Уставним тричаријама.
Схватите, све су то само амбалаже за лаже и паралаже.
Ранко Рајковић