Када су се својевремено, током Агресије 1999, тог врхунца, и даље неутихлих покушајā политички мјеродавног Запада да српском народу принудно уручи исписницу из историје, у српској јавности чули гласови да се због саучествовања званичног Париза у колективном злочину над нама, уклони Споменик захвалности Француској, бијаше међу нама немало скандализованих.
Неки су имали смјелости да непосредно послије окончања борбених дејстава јавно устврде да ми данашњи Срби немамо права да преиспитујемо, а нарочито не да бришемо, оличење чина сјећања-у-захвалности наших предака, јер у оно што је било некада и што је било запамћено као благодарност некадашњем савезнику једног нараштаја – ниједан потоњи нараштај нема право да дира. Укратко, иако без коришћења препознатљиве теоријске апаратуре – али уз претензију на аподиктичко важење – тиме је била изнесена својеврсна теорема о природи и вриједности колективног сјећања, као својеврсног метаисторијског феномена. Њена срж дала би се овако сажети: шта год према нама радили и осјећали потоњи нараштаји Француза, ми данашњи немамо право да дирамо у светињу захвалности српског, „кајмакчаланског“ француском, „верденском“ нараштају?
То би, надаље, значило да ако би, засад хипотетички, у нашим односима наступила „нељубав“, текући нараштај и даље морао да чува сјећање на некадашњу „љубав“ међу двама народима? Да оставимо сада по страни питање да ли нечега таквога као што је трансепохална љубав међу народима уопште може бити, као и питање могућности трајности „емоција“ међу народима различите величине и улоге у европској и свјетској повијести, да занемаримо и околност да је Француска, уз малобројне изузетке, од од XVI стољећа. била најистрајнији и најдуготрајнији савезник Османлија на Западу [узгред, је ли се чуло да у Турској постоји Споменик захвалности Француској? Не?! А требало би, јер слиједећи наш узор, с (османлијског) Калемегдана, турски „назахвалници“ би морали да јој буду захвални макар колико ми, будући да су Французи нама помогли само једном, а њима, поред осталога и против нас, више пута]…
Ограничимо се у овој анализи интерколективне љубави на „антрополошки минимализам“. Љубав је осјећање које се не само изискује у времену већ би искуства (долазећег) времена требало да је потврђују. Дакле, некадашња љубав, у нормалним околностима, потхрањује се и живи од садашње и будуће љубави, иначе постаје бивша љубав, дакле, нешто чега више нема, ако не и нешто горе. Да ли би у међуличносним односима имао смисла позив на чувања успомене некадашње љубави ако макар једна од двију страну за то, у најмању руку, више не мари? Оно што је прагматичко-семантичка логика оваквих споменика, који нијесу посвећени конкретним појединицима, јесте да они обавезују на непролазну захвалност спомињаноме, „оспомениченоме“. Латентна логика (таквих) споменика је у случају Споменика захвалности Француској учињена је и изричитом, што можда јесте својеврсно претјеривање, али је зато ствар учињена и појмовно прозирнијом. Ако на њему стоји: Волимо Француску као што је она волела нас, тиме се најнепосреднији сви потоњи нараштаји позивају да према Француској задрже исту емоцију, а не да само имају уважавања за преовлађујућу емоцију кајмачаланског нараштаја.
Међутим, неизречена под-тврдња оваквог трансепохалног (хипо)вербалног акта гласи, отприлике, овако: Наставимо да волимо Француску да би она наставила да воли нас. Другим ријечима, овај споменик обавезује, као завјештање, не само нас него и Француску – додуше, њу више као апел (притом „малог“ народа „великом“), да се од једне историјске епизоде зачне нова традиција. Штавише, наша обавеза даљег чувања наклоности према Француској, иако латентно-невербално, условљава се наставком Француске наклоности према нама. А шта ако „љубави“ више нема, или ако је, још горе, „погажена“? Да ли би се, да направимо интерпесонално паралалелу, од некога смјело тражити да настави да држи на зиду слику некадашње вољене особе која ју је издала? А ми, као народ, управо то чинимо држећи и даље Споменик захвалности Француској. Уосталом, да поставимо контрафактичко питање, на које је немогуће дати емпиријски одговор, иако је легитимно нагађати какав би он био: Да наши преци из 1918. виде како се према нама, већ деценијама, односи Француска, да ли би они и тренутка задржали тај споменик на тренутном мјесту?
Толико о „меморијском позитивизму“ и о семантици заједничког памћења. Оно што је мимо овога, чини се извјесно, јесте да јавно колективно памћење повезује епохе, нараштаје, и да, поједностављено речено, оно што је било у прошлости не остаје само тамо – тј. нити може, нити треба. На томе, уосталом, и почива сврха читавог бављења историјском науком, поред осталих видова праксе организованог, институционализованог опхођења с прошлошћу.
А шта је са садашњошћу наших односа с Француском? Нама који бијасмо ту деведесетих још нијесу изблиједјела сјећања на скандалозне антисрпске изјаве разних истакнутих јавних особа Француске, поред осталога Жипеа (министра спољних послова), Леотара (министра одбране, раније министар културе (!), неувијене расистичке испада Фабијиса (некадашњег предсједника француске Владе, односно француске Скупштине), малтене неприкидне харанге од стране „дружине“ састављене од Финкелкрота, Гликсмана, Брикнера, (Бернар-Анри) Левија, а изнад свих „заклетог“ србофоба и бестидног гаулајтера окупираног Косова и Метохије Кушнера. Зашто је тај сој Француза имао потребу да овако наступа, о томе се може нагађати. У наставку ће бити изнесене и неке претпоставке о томе. Ипак, 1999. је било и „другачијих“ примјера, а најупамћенији такав случај био је, благо речено трагикомичан покушај спасавања, ма колико биједног привида трагова некадашњег „српско-француског пријатељства“, када је тадашњи предсједник Ширак пустио у оптицај бесмислицу како су његовим залагањем били поштеђени београдски мостови. На дјелу је, дакле, била сљедећа „морално-чињенична“ схема: Иако сте ви Срби, због „злостављања“ Албанаца, криви за то што је „цивилизовани свијет“ био „принуђен“ да реагује, ми Французи смо вам, у својој „великодушности“, а у име „старих времена“, ипак испословали мали „попуст“. У стварности, као што смо тада препостављали, а касније се и потврдило, у том америчко-британском рату против Срба, којем су се и многи други били прикључили, неки због намиривања старих рачуна (Њемци и Турци), неки с искреном радошћу, као Амеро-Британцима фасцинирани „башибозук“ (Канађани, Холанђани, Белгијанци, Данци), а неки из опортунизма своје политичке елите (Италија и Шпанија) – Француска се баш ништа није питала.
Штавише, у контексту тог свеообухватног геополитичко-културалног србофобног подухвата, његовим правим носиоцима био је више него добродошао сваки конкретни прилог Француске непријатељству према Србима („србовражја“), и то као: 1) доказ да је она раскрстила са својом прошлошћу (када је самостално водила своје [империјалне] послове и чувала аутентично француску перспективу на свјетске прилике), да се 2) прикључила германском антисрпском консензусу (што је, узгред, 2022. неописиво лако „продужено“ и у антируски консензус), 3) шаљући поруку Србима да су, што се Запада тиче, потпуно сами, да су за „цивилизовани свијет“ заиста парије, и да морају из основа да се промијене, заправо да раскрсте са собом, најпослије да престану бити то што јесу – ако уопште хоће да их буде, дакако у неком „постсрпском“, аисторичном, за политички Запад једино прихватљивом обличју постојања без (националне) суштине.
Истини за вољу, чак и тада, односно послије 1999, било је међу нама оних који су једва дочекали тугаљиву лаж „интелектуалца“ из Јелисејске палате, који је коју годину раније био изговорио да су „босански Срби народ без културе“ – само да би спасли своју, однекуд животно-идеолошки потребну илузију. То су разни, како их колоквијално зову, „НАТО-четници“ (познати по „логици“: Дража је био уз Англо-Американце, па ако су ови данас против нас, за то смо криви само ми), затим заљубљеници у салонске приповијести међуратног Београда док је била чувана провинцијална идила у „српско-француско пријатељство“, коју су пореметили српски комунисти, дошљаци из Црне Горе (обје алузије на Слободана Милошевића), и уопште – „турбо-фолк примитивци“, којима се не признају да су прави српски родољуби, јер, и сада долази кључни „аргумент“: Французи (и уопште, просвјећено-либерални Запад) су нам били пријатељи док смо ваљали, а пошто нам они више нијесу пријатељи, то је само зато што сада не ваљамо.
Према оваквом слиједу мисли, нама самима није „дато“ да самостално процјењујемо своје стање, већ то могу само „значајни други“, који су, за разлику од нас, „цивилизовани“, а поврх тога су нам и „доказани пријатељи“. Да је читава друга половина ХХ стољећа била у знаку деградирања српских елита, то би мало коме требало много доказивати, ако оставимо по страни неуморне (и безнадежне) поклонике „седам офанзива“, самоуправљања, „југословенског црвеног пасоша“ и сл. Али шта је с Французима и Француском? Да ли је Француска из 1999. била на висини оне Француске из 1914, одсноно из 1919? Да ли је медиокритетска плејада која је након Митерана издефиловала, а и даље дефилује, на челу Пете републике достојна својих, сада већ давнашњих, претходника?
Наравно, проблем деградације политичких (друштвених и културних) елита је типичан историјски феномен, који је постао нарочито видљив од деведесетих година, а настао је као посљедица „демократизовања“ не само политичке праксе него и политичког „заната“. Но то је већ шира тема Оно што је, међутим, у склопу овога питања важно јесте да за, до фетишизма непоколебљиве чуваре успомене на „српско-француско пријатељство“, и уопште некадашњег српског учешћа у „цивилизованом свету“, нама данашњим Србима, као у међувремену „расцивилизованима“, па утолико данас „недоцивилизованима“, „не приличи“ да постављамо питања ваљаности и достојности „великих“, укључујући и Француза. Другим ријечима, с оваквим „параметрима“, наше „пријатељство“ с Французима ни приближно не би имало карактер односа двају на властиту свијест и савијест слободних народа, већ би више био релација између великодушног доброчинитеља и малољетног штићеника, ако не и нешто горе, по нас, дакако… Тако то бива када се критериј сопствене „цивилизованости“ персонализује и измјести споља, тако да никада ми не смијемо бити у позицији да процјењујемо ни своју (а камоли туђу) цивилизацијску адекватност. То увијек мора бити неко други, рецимо „добронамјерни пријатељ“. А управо је порицање права на властиту мјеродавну ауторефлексију одлучујући маневар вјечитог – и спољашњег и унутрашњег – задржавања у претцивилизацијском предворју.
Ипак, најгоре од свега, када је ријеч о односу Француске према нама, јесте што се она није ограничила на, макар и невољну, колаборацију с носиоцима (америчко-британског, односно њемачког – то су различити, али увелико конформни подухвати) антисрпског пројекта. Они су постали њихови врло активни саучесници. Докази: Француска није само признала „Косово“ него, као и САД и Британија, ангажује своје државне капацитете у кампањи притисака на „нејаке“ земље да и оне признају ту НАТО-творевину као државу, односно да на друге начине иду на руку њеном суверенизовању. Ипак, најсвјежији и најупечатљивији доказ, сада већ вишедеценцијске константности србофобног заокрета француске политике је прошлогодишњи Француско-њемачки документ о рјешавању Косовског питања, који је јануара ове године постао Француско-њемачки ултиматум Србији, који је велеиздајнички недостојни предсједник Србије прихватио, и тиме се неопозиво делегитимисао за обављање те, или било какве јавне дужности. У суштини, Французи су добровољно дали име своје државе за „покривање“ нечега што је заправо њемачки ултиматум, у име, за Њемце и даље неопростиве „дрскости“ Срба, што су се два пута у прошлом стољећу супротставили њемачким покушајима историјског укидања српског народа. Тај документ је, у својој суштини, акт продужене њемачке освете Србима за 1914. (што је започело 1991), а француским сапотписом испод њега он престаје бити само Ишингеров документ о рјешавању односа питања Србије и „Косова“ постајући „општеевропски“ (тј. бриселски). Осим тога, и Америка је подржала тај ултиматум, тако да је, у сљедећем кораку, он, опет захваљујући Французима, могао постати легитимно представљив и као документ „колективног Запада“. Другим ријечима, Француска је „изнајмила“ своје име Њемцима да би њихова више него једностољетна србофобија била препојмљена преименована и најпослије, на неки начин, и легитимисана – као општеевропска, односно као општезападњачка. Уосталом, то се и десило – читав Запад је, из разних разлога, 1991. дошао на њемачке позиције из 1914, и тако је до дана-данашњега. То је стварност данашње званичне Француске (чему је, иначе, уподобљена већина француске јавности) – а с тиме је започето најкасније од престанка службе предсједника Митерана – као нечасног колаборанта њемачких узурпатора и америчких окупатора Европе.
Но чак ни то још није све. Недавно премијештање, а суштински: уклањање плоче на спомен-гробљу у Приштини палим српским ратницима од 1912. до 1918/19, до којег је дошло на заједничко тражење њемачког и француског „амбасадора“ на „Косову“ представља француско накнадно, ретроактивно пристајање уз њемачко виђење европског становишта, и то ономе из јула 1914. будући да је оваквим симболичким чином, што се Француске тиче, „прекрижена“ српска борба за независност, слободу и опстанак (1912– 1918), тако што је она, у свјетлу Агресије 1999, реинтерпретирана у „српски агресивни империјализам“. Ако се та плоча измијешта, а ефективно, повијеснодјелатно (wirkungsgeschichtlich) и нормативно суспендује вриједност српске борбе тих година, тада то значи да се Француска прикључила њемачком становишту према којем је Србија била не само „окупатор“ тзв. „Косова“ него и нелегитимни „метежник“ због којега је избио Први свјетски рат, поред осталога и као сукоб Француза и Њемаца, којег можда не би било без српског „балканског микроимперијализма“. На тај начин Француска се присјединила германоџентричном „европском“ конзензусу из јула 1914, и зато, најпослије, заједно с њемачком, активно саучествује у кампањи „косовских власти“ изумијевања нове „косовске традиције и историје“, чији је покровитељ Њемачка.
То становиште је, поврх тога, латентно нацистичко, што се видјело 1939, када је Њемачка, идеолошки неупоредиво ригидније него 1914. поново истакла своје захтјеве, врло сличне онима из 1914, уз додатно, благо речено, инсистирање на ревизији неправди нанесених њемачком народу. То је, треба признати, једним дијелом – не оним који се на било који начин тиче Србије, Црне Горе и Срба – било и оправдано. Без једностраностй и претјеривањā Версаја можда не би било ни Хитлера на мјесту њемачког канцелара. Но то, међутим, ни на који начин неће умањити околност да је њемачки народ починио највећи колективни злочин у повијести људског рода Но било како било, француско „европеизовање“ и „окцидентализовање“ документа у међусобном признању двију њемчаких држава из 1972, који је преписан „Француско-њемачким ултиматумом“, подвукло је антисрпски смисаони континуитет дјеловања Централних сила, Силе осовине и данашњег EU.
У настојању да сачува привид некадашњег сјаја – јер француске елите никада се нијесу опростиле од свјетлих успомена Наполеонових или Фошових дана – Француска је изабрала колаборисање са „старијим партнерима“ – најприје са САД, а онда, како се Њемачка геополитики еманциповала, и са Берлином. Ријечју, Француска је изабрала да буде капо Европе, онај ко служењем потоњим побједницима, било да су њени некадашњи непријатељи (Њемци), или пак савезници (САД), узалудно покушава да сачува привид некадашње снаге, утицаја и угледа. На тај начин, показује се, мјера француске суверености из доба Дегола, поново је враћена на вишијевско-петеновске размјере. Можда Француска заиста није способна за нешто више, али глумљење велике државе под таквим околностима, благо речено, иритантно је. Француска је земља којој је (само)укинута сопствена (империјална) воља, она данас служи другима као солидарни, чак изненађујуће загрижени коокупатор, који тиме бјежи од истине да је, суштински, она окупирана земља, која, анахронистички речено, као натовски вафен-СС, саучествује у германској (њемачко-брито-америчкој) окупацији Србије и Срба, односно у продуженом покушају укидања Срба као историјског народа.
Француска је, што у својој слабости, што у духовној пометености, што, прије свега, усљед америчке меке окупације, пристала на ревизију резултата не само Другог него и Првог свјетског рата. Тако се испоставило да је дошло до накнадне побједе Петена над Деголом – до посткапитулације другога пред првим, односно до ретроактивне побједе Другог њемачког рајха над (европским) версајским побједницима. Поражени су послије више од сто година побиједили, а то није било могуће само захваљујући њемачкој упорности и непокајаном неодустајању од својих моралних заблуда из јула 1914, него и захваљујући и темељној повијесноонтолошкој околности да се у Nachgeschichte (накнадна повијест – „историја“) увијек изнова, без прекида, вазда поново одлучује о вриједности и смислу der Vorgeschichte (претходне повијести). Једном успостављене повијесне чињенице немају зајамчено значење и трајност, будући да оне, поред осталога и у потоњој (дневној) политици, у потоњем сјећању стално стоје на проби – било тако што се претходни исходи и налази потврђују, било тако што се опозивају. Зато се некадашње побједе треба увијек изнова борити, да се не би десило да се бивше побједе изроде у будуће поразе. Ренановски свакодневни плебисцит (о даљем саприпадништву својој нацији) уједно је неизбјежно и саизјашњавање о националном сјећању – и на своју прошлост и на прошлост оних који с нама бијаху повијесно повезани, било као савезници, било као непријатељи. Француска је, очигледно, направила свој (нови) избор унутар своје идентитетско-меморијске „политике“ – Њемачка је ретуширана као савезник, а Србија, у најбољем случају, као непожељна сметња. Зато је, поред осталога, и даље стојећи споменик на Калемегдану споменик наше историјске необразованости и недораслости својој текућој повијести – као својеврсно оличење апсурдне инверзије првобитног смисла тог обиљежја, што би се, отприлике, могло сажети овако: Наставимо да волимо Француску као што она и даље презире и уништава нас.
