Пише: Јелена Контић
Фронтмен култног музичког састава, мајстор ријечи, Зоран Костић за “Вијести” говори понајмање о музици, довољно о “Укрштеним речима”, а највише о човјеку и нама самима, о друштву и животу… – пружајући неисцрпан извор инспирације, покретачке енергије, спознаје и снаге.
Болештина свијетом влада. Умиру нам дјеца сада. Неко плаћа рачуне које правимо у незнању да ли уопште смијемо. Човјек се не обазире на другог, заборавио је на њега…
Због вјештачког убрзања времена, човјек не може до краја да искористи свој живот, да буде будан и да умре с осмијехом, свјестан да је смрт тек почетак…
Морамо бити ту једни за друге. Наша разноликост треба да буде у складу. Морамо да тежимо хармонији, доброј енергији, вибрацији. Остало је мање битно. То остало је рат, крв, новац, моћ…
Снага истине, снага музике, умјетности, младости. Вјера у Бога. То је то.
Све су то старе ствари, није их измислио никакав пјевач троминутне пјесме.
Сумира, и поручује у разговору за “Вијести” Зоран Костић Цане – никакав пјевач троминутне пјесме, већ прави мајстор ријечи.
Суочавање са реалношћу је тешко, спознаја је каткад болна, али моћ и снага спознаје, покрета и промјене леже у истини, умјетности, младости, храбрости… У души и савјести, али и у ријечима. Било да су низане у стиховима, праћене музиком или тишином, размијењене у разговору, пролазу, спонтано или намјерно, промишљене или у афекту, откривају много. Ријечи Зорана Костића Цанета у сваком облику разбуђују, указују, покрећу, говоре много, одјекују, остају…, попут пророчанства.
Свим генерацијама са поднебља некадашње Југославије Цане је најпознатији као фронтмен “Партибрејкерса”. Он је, међу другим ауторима, и текстописац бројних хитова култног бенда чије су пјесме, практично, постале химне. Поред тога, Цане је прошле године објавио и књигу “Укрштене речи”, збирку поезије која, рекло би се, представља исказ његове душе и мисли, али и доноси игру ријечима, кликерима, фигурама…
“Ово није љубазна књига, Читаоче, из ње нећеш моћи спокојно себи да рецитујеш поезију. Свака пјесма је овдје, не сусрет, већ суочење. Држаће те будним, неће ти дати да предахнеш, имаћеш непрекидно утисак да те посматра огледало. Овдје пјесме вичу и кад шапућу, мисли су оштрих ивица и дурске и молске. Риме су некад прекори, некад ругалице. Зато што се у овим пјесмама један човјек бескомпромисно хвата у коштац са судбином и животом: својим, али и твојим. Што је дуже читаш, ова књига те више забрињава, растужује, и све више те се тиче. Кад је савладаш до краја, наћи ћеш једну танку златну нит: ово је књига која ће ти дати храбрости и неће те оставити без наде”, записала је Ивана Димић и, збиља, дјелује тако.
Цане је гостовао у Црној Гори, још прошле године у Бару, а недавно и на Међународном подгоричком сајму књига и образовања, а онда и у Никшићу гдје је, на Царевом мосту, одржан још један концерт увијек радо дочеканих Партибрејкерса.
У разговору за Вијести, ипак, понајмање о музици, ни говора о дугоочекиваном и најављиваном албуму, сасвим довољно о “Укрштеним речима” које говоре саме за себе, али зато много о човјеку и нама самима, о друштву, животу…, уз неисцрпан извор инспирације и енергије, непресушан извор промишљања, спознаје и снаге…
Ваше стваралаштво обиљежено је музиком која је истовремено обиљежила једно вријеме, генерације, дешавања, животе… Када се осврнете, шта можете рећи, како је све кренуло и докле смо стигли, било генерално као друштво, било на пољу музике?
Нисам у фазону носталгије, “шта би било кад би било” и слично, него идемо даље. Никад нисам живио у мјесту, нисам шлајфовао, никад, па нећу ни сад. Не осврћем се. А музика, музика је музика онолико колико те окупира… Тражили смо пут, али нас је стварност одвела и поново нас враћа у лавиринт.
Желимо ли да изађемо из тог лавиринта и будемо слободни – исти, посебни, слободни, само своји?
Зависи. Све је то питање искрености. Имаш неке емоције које се крију и од којих се и човјек сам повлачи… Знаш оно, “Ћути, може и горе”. Колико само код нас има оправдања и изговора да се не уради оно што би требало… Но, да не јадикујем, јер, живот је лијеп. Не желимо да нас знање доведе до очајања, наша вјера и нада да нас избрише сада, већ да пружи наду да ће бити боље. Мора бити боље.
Поред музике, однедавно је ту и књига поезије “Укрштене речи”. Као и све Ваше ријечи, и “Укрштене”, поред умјетничког, у себи носи бунт, симбол, поруку, критику и коментар… Представили сте је и Црној Гори. Како сте доживјели те прве књижевне сусрете са нашом публиком?
Представљања књиге су углавном иста, али истовремено имају и своју специфичност, карактеристику. Увијек је то питање слободе, идентитета, а онда се издвоји и нека ријеч… У Подгорици је на Сајму књига превагнуло питање спознаје, десио се сусрет, разговор, изговорена је ријеч која усмјерава даљи ток – ток мог излагања и саме промоције. Увијек испадне другачије и ослободи човјека заробљеног у овом свијету који је, заправо, претворен у кавез и у којем увијек постоје неки господари…
Ко су ти господари? Чији и чега, наших живота?
Ти господари су неке чичице из мрака са својим лудачким идејама о поробљавању човјека, о одређивању колико ће нас бити, како ћемо живјети, какви ћемо бити. Лудило те власти чини да се осјећаш као земљани богић који игра шах са људима. Креираш првенство туђег живота у односу на твој и на свачији живот. Са друге стране – колико знаш за оног другог човјека до себе, како примаш добро, али и како, на крају крајева, примаш разочарања кад човјек уради нешто што ти ниси мислио да треба или мора… Како ускладити наше различитости, главно је питање, јер свијет јесте и треба да буде за све људе…
“Земља за нас” и “кућа за сву нашу децу”, није ли тако?
Па да. Сви морамо бити ту једни за друге. Та наша разноликост треба да буде у складу, морамо да тежимо хармонији, доброј енергији, вибрацији, јер све остало заправо и нема везе. Све остало је рат, крв, новац, секс, разни пориви…
Моћ, слава, власт?
Свега ту има. Болештина свијетом влада, умиру нам дјеца сада, неко плаћа наше рачуне које правимо у незнању да ли уопште то смијемо. Човјек се не обазире на другог, једноставно је заборавио на њега.
Зашто и како је дошло до тога? Говорећи о различитостима, умјесто да нас уједињују, користе ли се у друге сврхе?
Како је дошло до тога? Дошло је до тога јер је неко помислио да је већи од Бога. Дивећи се себи, он такав почиње да врши животну хирургију. Већ имамо пластичну, помоћу које се мијења сопствени лик и удовољава жељама, али имамо и ту животну хирургију када човјека обузме амбиција која га води ка драстичним промјенама, не себе, већ и других и њихових живота. Човјек хоће друге родитеље, хоће да заборави биједу из које је дошао, стиди се…, хоће да уради све да буде неко други, неко бољи… Онда помисли да није тако лош, јер новцем данас можете све купити. То је тај потрошачки начин живота и гледање на живот. Трошење времена, не за своје спасење, јер нама је сваки дан шанса да поправимо покварено од прошлога дана…
Испада као да сам ја продавац смислених ријечи, топле воде. Испада као, дошао је трговац у град, развио је свој штанд, прича људима и узима им паре за то. Али, ствар је само у томе да увијек има људи, а надам се да ја припадам таквима, који чине нешто, који кажу “Еј! Ајде”.
То су они људи који ће проширити видике, прво своје, па можда и другима показати како, који ће помоћи и који се боре…
То је оно – шири даље, ја ћу теби, ти мени, па некоме другоме. Не искључујем могућност грешке. Грешке могу да се подијеле у зависности од тренутка, на моменат осјећајности и осјетљивости, када нисмо могли боље, или до краја, а имамо и оне грешке које су из намјере. Ако је намјера у питању, онда је лоше. Као што знамо, нема човјека који не гријеши. Једини је Он без грешке. Али, много се ми извлачимо на нашег Бога.
Бог нам дође и као оправдање и као нада… Неко коме се ствари препуштају…
Дајемо му (ствари и животе у руке), али хоћемо и да се осамосталимо. Увијек је “хоћу-нећу”. Нема ту шта да се размишља. Реци: “Хвала ти на свему” и то је то. Но, ми опет живимо тако да не вјерујемо. Све је у његовим рукама, кажемо, али увијек имамо неки пагански штек.
Шта би био тај “пагански штек”, додатна опција?
Дајеш паре у банку, али имаш их и код куће. Што дуже живимо, то нам више фали повјерења у људе. Наше искуство је такво. Јесте, треба да опраштамо, али не можемо да заборављамо, јер сваки заборав доводи до прављења нових грешака. Тако стално зазиремо и нешто хоћемо – нећемо… Онда, поучени искуством, као кад, на примјер, васпитавамо дјецу, ми их не васпитавамо једнако за добро и лоше. Најчешће им кажемо: “Људи су добри, али пази с ким се дружиш”. Све то што су говорили наши родитељи, а ми бисмо касније укапирали. Јер, једноставно, младост је некад без памети. Младост срцем иде. Младост има храброст, али је и та храброст некада непромишљена, јер све што зарадиш у младости о томе размишљаш у старости. Кад у неком тренутку видиш шта се све издешавало, ја другачије не могу себи да објасним како сам остао у животу. Има Бога. -Ја ћу да те спасим, ја ћу да будем ту за тебе, а ти ћеш да причаш да ја постојим. Не причаш зато што си поткупљен или имаш неки интерес, него причаш из истине, своје. Причаш оно што ти се дешава.
Јелена, има људи који се до краја живота закључају, а има и оних који су отворени. Старост, шкртост, гурање, колико само имамо таквих примјера. А онда се деси да и ти направиш нешто слично, па кажеш “У, види ти то”. Али добро, и то је људски.
Ако спознамо, онда је добро. Можда (се) и промијенимо…
Јелена, све против чега сам, некад то био сам.
И то је у реду…
Па јесте, али људи неће да признају своје грешке. О томе се ради. Ниво интелигенције одређује ниво егзистенције. Зато људи гледају више друге него себе. Бриго моја, пређи на другога. Ђаво је вјешто преварио човјека. Све што човјек жели он му пружи, али узме суштину. То је и вјештачка интелигенција, фалсификатори, преваранти… Ми смо окружени њима. И ми смо пролазили, мање-више, кроз све те фазе да бисмо знали о чему се ради. Бог шаље у искуство. Ти прво упознаш ђавола, па те он доведе до Бога. То су старе ствари, није их измислио никакав пјевач троминутне пјесме.
Споменули сте младост. Како гледате на младе данас? Увијек имамо људе који ће о новим генерацијама говорити у негативном контексту, али имамо блиставе примјере великих младих људи.
Феноменални су! Ово што се десило у Србији, а што су млади покренули, то је феноменално! Ја им љубим табане крваве. Ми смо им направили и посветили пјесму, Бајага, (Александар) Локнер и ја. Младост, храброст, правда. Синеш, кад видиш да неко има душу, и даље… Као што се и стресираш кад је супротно, кад неко твој, из близине, нема духа. Но, ми морамо да будемо правични и фер према свим тим људима, јер нису сви исти. Да се вратим – ово што су урадили наши млади људи је феноменална и велика ствар. Они су пустили живот кроз обамрло биће, пустили су крв, свјежу. Они су нас пробудили и поручили да се не бојимо, подсјетили су нас на човјечност, да смо живи, да можемо. Урадили су много.
Поучени лошим искуствима, питање је да ли ми то заслужујемо. Фактички, да, сваки човјек заслужује нешто добро, али ако ти то хоћеш да искористиш, изманипулишеш, злоупотријебиш, то је онда друга ствар. Ја сам отишао у Нови Сад и видио сам све то, видио сам младе пуне енергије... Са друге стране, не волим ја ту фору карневалске атмосфере. То је кукавичје јаје. Шева, чију пјесму пјева? Она нема своју пјесму, она имитира, опонаша друге. То је јако чудно… Кад неки људи који су дидактични, према томе се понашају дивно, а онда када треба нешто стварно да ураде, заћуте… И ту се враћамо на питање да ли их заслужујемо. Сваки човјек заслужује нешто добро, али његов, односно наш однос према том нечему, у овом случају према њима – младима и храбрима, заправо показује да ли стварно заслужује/мо. У фрци кад видим ко се мота око њих, лешинари који лете над младим, свјежим месом. Чекају, вребају, стрвинари, паразити, крпељи, све то. Тако је и иначе. Човјек – ствараоци и занатлије, али имаш оне што прислушкују и гледају испод ока, оне што завиде, што би жељели да буду нешто… Има о свему томе у “Укрштеним речима”…
Шта још можемо наћи у “Укрштеним речима”?
Ту се налази и питање истине и лажи. Јер је лаж фалсификована истина. Да ли је кожа или је скај. Људи су рано спознали своју немоћ, али неће да се обрачунају са њом, неће да је побиједе, него дозвољавају да она управља њима. Самим тим што немоћ управља њима, они дозвољавају себи много тога што не би смјели. Као што смо рекли – амбиција без дара, пакао ствара. Недостатак талента доводи да се буде калиф мјесто калифа. И то је то. Као кад су ђавола убиједили да може да пјева своју пјесму, да има своју каријеру, да може да се осамостали, он је повјеровао у то.. Његов отац га је послао доље и рекао му “Иди, па види”…Зато, покајање, смирење, опроштај, мир, који он нема, то је нешто свето, то су велике ствари које он нема, али немамо често ни ми. То је природа наша која мрачи. Ланац патње се наставља. Ми смо себични, а притом стално оправдавамо наше поступке, а ништа нам не ваља.
И ето живота о туђем животу?
Тако је. То је обично кад од нечега бјежиш, јер, као што знамо, ко свог добра нема, по туђем злу премеће. Не размишљају људи о посљедицама. Негдје дотакну, па побјегну и одлуче да се повуку – бјеже од посљедица. То су ствари које кваре човјека, а вјера је свјетло кроз нашу мрачну природу. Јер, наша природа јесте мрачна. Она је крвава. Можемо ми сад да причамо шта хоћемо, али све у свему, рад на терену одређује нам цијену.
Је ли цијена човјека све нижа, односно је ли човјек данас “јефтинији” него икада?
Јесте. Човјек продајом себе жели да припада. Он тако не мора никакав искорак да учини, не мора да изађе из количине и да се представи, јер свако представљање вуче одговорност. И опет је поређење – и бољи су испадали гори. Увијек неко оправдање. Зато имамо поезију, зато имамо умјетност која нас представља.
Рекла бих и да нас умјетност суочава са нама самима и чини бољима, шта Ви кажете?
Свакако да нас чини бољима. Зато што се сва истинска умјетност обраћа нашој савјести. А наша савјест је свијетла. Спомињао сам интуицију и унутрашњи глас, нема тога више. Срце је постало слабост бића, а душа – пожељно је да је немаш.
Дакле, само механизам, живот на кредит, пластична и ментална хирургија и остало?
Тако некако… Све се ради да се не умре од глади. Ђаво је своју тезгу отворио: “Продаја душе! Дођите, ја плаћам највише. Конкурс је отворен, за нестанак човјека”… Он каже: “Код мене ћете имати најбоље… нешто”… Он намигује и нуди повољне услове, уз то најбоље…
Најбоље ништа за ваше све?
Отприлике тако. Бог је у тишини, у мраку, а ђаво је под рефлекторима и милијардом боја.
Говорећи о томе, о умјетности и кичу са друге стране, можемо примијетити контрасте свуда око себе.
Ти контрасти су примјери наше неумјерености. Идентитет је мјера. Ко га нема, не зна колико му треба. Човјек је незајажљив… Свако хоће да буде богат. Због вјештачког убрзања времена, човјек нема времена да до краја искористи свој живот, да буде будан и да умре с осмјехом свјестан да је смрт тек почетак…
Може ли нас нешто промијенити, умјетност на примјер, ријечи?
Свакако. Девалвација ријечи – могу да те убјеђују и ураде ко зна шта. Сви лажу и манипулишу, задње ријечи постају прве. Ријечи су као цигле. Зидају се зграде, легализује прљави новац, људи праве свој свијет и морају вјеровати у њега. Они свој мозак измјештају из реалности. А онда постоји истина. Истина је и у умјетности која ће те ријечи да дигне из мртвила уопштености и празнине. А опет, наша стварност је таква каква је и сви имамо пуно очекивања. Ово што сам испричао сад, ја све то стварно мислим и немам даље шта.. Али, увијек нас стварност демантује. Сви имамо високе домете, мада нисмо увијек у складу са њима.
И за крај, онда?
Снага… Снага истине, снага музике, умјетности, младости. Вјера у Бога. То је то.
Извор: Вијести
