Левит подсјећа да је Енгелс често интерпретирао Хегелов став о ”умности свега збиљског”. А такав је став, претпоставка сваког историцизма. Тај хегелијански историцизам је онај древни хришћански Логос претворио у метафизички Дух, који се сам развија кроз историју. Па ипак – како примјећује Левит – тај, тако посвјетовњачени Хегелов Дух задржава мање религиозног од метеријалистичког атеизма !? Јер овај други, толико радикално надилази историјску збиљу ( полазећи из саме историје на почетку ) да је упркос свом темељном материјализму – дубоко есхатолошки.
Ово потенцирање значаја природе у односу на историцизам, и овог ”сада” у односу на ”будуће” јесу идеолошки темељи секуларног мишљења. За потребу даљег доказивања свога полазишта Левит се позива на Букхарда ( Јаков Букхард, швајцарски философ историје ) који је критичар и оне хегеловске и оне августиновске концепције философије историје. Букхард ће рећи да све оне историје које се баве првим почецима и крајњим циљевима – надилазе људске увиде и моћи. Зато он заговара скептицизам у том погледу. Он не негира историјски континуитет догађаја, и у том погледу педагошку сврху историје ( законитост смјењљивости епоха, препознавање одређених фаза успона и декаденције… ), али негира могућност сагледивости смисла и сврхе тих истих догађаја. Тако рецимо, он велича аскетизам ране Цркве (први хришћани – ”јунаци пустиње”) у односу на ондашњу декаденцију Рима, али исто тако критикује опортунизам њему савремних хришћанских заједница у односу на растући индустријализам 19. вијека.
За комунистички Марксов манифест, Левит тврди да је класичан профетски и есхатолошки спис. У њему је пролетаријат је нека врста ”изабраног народа” који треба да измјени друштво набоље и да заведе коначно благостање. За самог Маркса, аутор сматра да иако је био идеолошки антисемита и атеиста, он је по концепцији свијести био Јевреј са непоправљивим цртама месијанства. Илузорну срећу религије треба замјенити стварном срећом будуће епохе комунизма. Слиједећи ово препознавање есхатолошке црте марксизма, Левит подсјећа да је Енгелс често интерпретирао Хегелов став о ”умности свега збиљског”. А такав је став, претпоставка сваког историцизма. Тај хегелијански историцизам је онај древни хришћански Логос претворио у метафизички Дух, који се сам развија кроз историју. Па ипак – како примјећује Левит – тај, тако посвјетовњачени Хегелов Дух задржава мање религиозног од метеријалистичког атеизма !? Јер овај други, толико радикално надилази историјску збиљу ( полазећи из саме историје на почетку ) да је упркос свом темељном материјализму – дубоко есхатолошки.
Чак је и врло анти-црквено настројени Волтер, према Левитовом виђењу ове проблематике, означен као заступник историјског прогреса који је неки вид де-сакрализоване хришћанске есхатологије. Волтер не вјерује у религију, али вјерује у науку и њен напредак који ће донијети боље човјечеанству. Волтер је, према Левиту, био довољно мудар да се не заноси вјером у неки брзи прогрес, али је вјеровао у постепени ( прошаран падовима ) напредак док људски ум сасвим не овлада стварношћу. Зато Левит на крају закључује како се сва та историјска напредовања и њихове теорије, одвијају под плаштом религијског. Он каже како разликује: религијски/духовни напредак ( који је ствар благодати и вјере ); напредак унутар религије ( од катакомби, преко средњег вијека до новог доба ) – који је врло упитан; и модерну ”религију” напретка ( де-сакрализовану теорију постепеног људског напретка ).
Левит инсистира да томе да новозавјетно вјеровање раног хришћанства није могло бити основ за хришћанску философију историје! Јер у вријеме апостола – чекао се крај свијета! Али свијет је наставио да постоји, па је хришћанство морало постати тек само још једна у мноштву философија свијета. Зато Ничеова философија о обнављању античког учења ”о вјечном враћању истог” представља ослобођење човјека од двомиленијумског ропства лажима, а не песимистичко констатовање како је све исто.
Ова критика антропоцентричног историцизма, који је при том линеаран, есхатолошки, прогресиван, и афирмисање античког мотива историје која се одвија у оквирима прошлог и садашњег, а који је натуралистички и цикличан, вјероватно представља најрадикалнију основу секуларног свјетоназора, јер инсистира на суштинском раздвајању овоземаљског живота и његових аспеката од религиозних идеја које га, по овом схватању, кваре и деградирају.
Оливер Јанковић
