Пишу: проф. др Душан Крцуновић и Мићун Милатовић
Споменик контроверзном команданту Павлу Ђуришићу, који је био подигнут на приватном имању у селу Горње Заостро, експедитивно је уклоњен, уз лишавање слободе осумњичених за кршење закона о споменицимa, оштро критичко извјештавање о том догађају од стране црногорских медија главног тока и одобравање дијела јавности, индоктринисане, острашћене и фанатизоване идеологијом бившег режима. Али, ефикасно здружено дјеловање полиције, тужилаштва, правосуђа и локалне управе, ипак, није било довољно за потпуну сатисфакцију медија, политичких странака, партијских функционера и осталих дежурних бораца против “неочетништва” и баштиника, не баш славних, тековина социјалистичке револуције која је немилосрдно прождирала своју дјецу, током и након Другог свјетског рата, ни до данас не показујући наговјештаје свог засићења.
То објашњава зашто се маргинални догађаји упорно претварају у магистралне, и обратно. Јер, коме је мртви Павле Ђуришић већа опасност од Мила Ђукановића, Радоја Звицера, Љуба Миловића или Нена Калуђеровића, тај је врло прецизно назначио своје политичке приоритете и моралне норме. Против “четника“ је добар и црни ђаво, ерго – и усташа. Лажима се форсира теза да је све четничко злочиначко и издајничко, да би се све српско прогласило за четничко. Сва политичка динамика у Црној Гори се одвија у смјеру разоткривања Срба као четника, а четник је а приори свако ко не прихвата догме „титоградског концила“.
Да идеолошка острашћеност тоталитарног режима нема свој quantum satis то показује незасита потреба “антифашиста” за сталном, али врло избирљивом осудом злочина из Другог свјетског рата и селективна меморизација жртава. Тако се, с једне стране, чује агресивна говорљивост када је ријеч о осудама четничког покрета и његових команданата, док с друге стране, влада ћутање управо када треба испричати неиспричане приче о комунистички злочинима чији починиоци никада нису кажњени, а неки су и монументализовани. Противити се Ђуришићевом споменику, а ћутати о јамама крај Никшића и другим стратиштима у којима још увијек чаме кости невиних жртава комунистичких злочина, мало је назвати лицемјерјем. Јер, ћутање о комунистичким злочинима, забрана памћења његових невиних жртава и ускраћивање њиховог права на гроб, оправдано је назвати одобравањем и продужавањем цивилизацијског прекида у коме је нешто тако незамисливо и монструозно уопште било могуће.
Тоталитарна идеологија чији експоненти никада нису признавали ни људски нити Божији суд (изузев њима наклоњеног суда партије и “суда историје”), осигурала је континуитет своје владавине у Црној Гори управо путем некажњивости. Из подземља комунистичке дубоке државе зјапила је фама некажњивости која се пренијела на режим тродеценијског самовлашћа организоване криминалне групе, alias ДПС који је осигурао њену сукцесију. Но, између завјере ћутања дежурних медијских антифашиста и фаме некажњивости злочиначке идеологије такође постоји јасно видљива спрега. Декларативни антифашисти, док потенцирају лажну друштвену опасност од одавно мртвог четничког покрета, свјесно заташкавају комунистичка злодјела, притом ширећи фаму некажњивости.
Штавише, премјештање медијске пажње и подизање безразложне “моралне панике” о угрожености друштвеног мира “неочетништвом”, само изазива губитак осјећаја за реалност у којој живимо, да би се конструисала виртуелна стварност, а потом медијски и политички експлоатисали перпетуирани и продубљени идеолошки расколи. У сјенци идеолошки мотивисане медијске логореје о Ђуришићевом споменику остали су бројни скандали и афере: нерасвјетљена убиства из домена државног тероризма, бјекства чланова “државотворних” нарко-кланова који још увијек измичу правди, злогласна “Седма управа” полиције и батинашке црне тројке, апсолутна застара кривичног гоњења за беспризорну пљачку државе, неефикасно судство и тужилаштво, корупција, и још много других непочинстава.
Умјесто да раскринкавање и санкционисање тих непочинстава буде примарна медијска и друштвено-политичка преокупација, борци против мртвих идеолошких непријатеља, којима се не зна ни гроба ни мрамора, настављају са “производњом сагласности” о злим Србима као пироманима који призивају српске ватрогасне хеликоптере и „Цркви Србије“ која призива кишу и малигне руске утицаје.
Пропагандна стратегија дијела медија у Црној Гори састоји се управо у разликовању између “вриједних” и “мање вриједних жртава”, како су то описали Ноам Чомски и Херман Вајт у књизи Производња сагласности. Ова пропагандна “виктимологија”, која прави разлику између (медијски) вриједних и мање вриједних жртава (које у овом случају припадају српском народу), производи опасну друштвену подвојеност чија конфликтност иде у корист структура моћи дубоке државе. Осјећај некажњивости ових структура моћи појачава неодговорна власт и медији.
Споменик Павлу Ђуришићу је уклоњен, али само да би умјесто њега, према другом идеолошком калупу, био “изливен” још грандиознији и у јавном простору на још виши “постамент” од новинарских колумни и партијских саопштења уздигнут симболички споменик нескривеној и готово несавладивој нетрпељивости према црногорским грађанима који припадају “четничком” етносу.
Извор: Пленум 083/ Фејсбук
