По хладноћи, у месту привиклом пре на врућине
него на мраз и пре на равнице него на планине,
Младенац се роди у пећини, свет да спасе:
вејаше, како само у пустињи то зими може, зна се.
Учинише му се огромним: груди матере, жута пара
с волујских ноздрва, лица мудраца —Балтазара, Гаспара
Мелхиора; њихови поклони, довучени чак овамо.
Он беше само тачка. А тачка би и звезда онамо.
Пажљиво, без треперења, кроз облаке ретке,
на дете што у јаслима лежаше, из далеке,
из дубоке Васионе, с другог њеног конца,
звезда у пећину гледаше. И би то поглед Оца.
Јосиф Бродски, 1987
