Почетком 2000. године по цичи смо се зими преселили супруга и ја, у изнајмљени стан, ул. Гаврила Принципа 58. Десет мјесеци прије пада, изгледало је да ће Слободан Милошевић владати до смрти, али се догодио 5. октобар, када смо кроз прозор, тада већ сасвим несклони покрету отпора финансираном са стране, чули теразијски хук потекао од десетина хиљада људи. Успели смо се Балканском, видјели подаље Скупштину у пламену, и били смо, са хиљадама што плаћених што спонтаних устаника – на скалама Скупштинског здања. Супругу Београђанку и мене Бокеља понијела је историја по посљедњи пут у тој деценији и у том вијеку. С погледом на пучину ону грдну, схватили смо, свјесни скорог пресељења на Приморје, да тиме с леђа скидамо обавезу коју вазда имају људи из престонице: да мијењају режим кад му прође морални или историјски рок.
Како било, у стану у ул. Гаврила Принципа 58 пронашли смо четири књиге Мире Марковић, и једно љубавно писмо, заборављено од октобра 1998. Будући да га је потписала дјевојка, закључио сам да је тај лик, бивши станар, четири безвриједне идеолошке читанке добио зато што је био члан владајућег Милошевићевог СПС-а, или пак ЈУЛ-а (јер Мирине књиге тих година не би купио нико). Да је био емотивни скот ишчитао сам по томе што је, умјесто да писмо понесе са собом – оставио га да лежи у фиоци… Садржај писма ме изненадио љубавним чувствима, латиничним краснописом, и обимом од чак четири странице велике свеске.
Срећо моја… Нема више оних маратонских разговора недељом, нема писама пуних топлине, оне љубави у твојим ријечима, оног слатког ВОЛИМ ТЕ… Кажу да се од сјећања не може живјети. Онда сам ја доказ супротног… Бити у твом загрљају бескрајно срећна, помало збуњена, а сада опет сама – то је бол… Не могу зауставити срце да лупа у ритму твог имена.. Заувијек твоја, С(…) – тек су неке од реченица.
Писмо на чијој је полеђини била исписана пуна адреса заљубљене дјевојке, послато је из Никшића 19. октобра. На Светог Тому. Гле случајности, на дан моје славе. Ваљда из осјећаја што посједујем документ нечије љубави, иако са сазнањем да ми не припада, чувао сам артефакт све вријеме, двадесет година. И за разлику од осталих ствари које су знале да се погубе приликом селидби, то је писмо увијек знало да изрони, као и прије мјесец-два у стану с погледом на море, када сам преломио и одлучио да потражим ауторку на Фејсбуку. Нашао сам да има ново презиме, да живи у једном великом граду у Србији, да има прелијепу ћерку и по свему судећи доброг и поштеног мужа.
Јавио сам јој се у инбокс с питањем да ли да писмо чувам или спалим, помало страхујући од исхода, јер ако моју часну намјеру криво протумачи господин супруг, може да дође до брачних проблема, што никако нисам хтио да се догоди. Финалменте, јавила ми се С(…), и написала, сада на екавици:
„Драги Никола, вашим сам гестом одушевљена. Поруком сте ме вратили скоро 25 година уназад, и покренули сећање на прву љубав. Фасцинантно ми је што је то писмо завршило у Херцег Новом где је моја прва љубав почела, а дошло је из Београда где се моја прва љубав завршила. О судбини писма ви одлучите: да ли ћете га спалити или бацити у море… Најсрдачније вас поздрављам и бескрајно захваљујем.“
Шта да радим с писмом?, сада је мање важно. Сценарио по коме га предајем мору – у облику брода од папира – највјероватнији је.
Никола Маловић
Извор: Стање ствари
