Пише: Бранко Милановић
Превео: Ђорђе Томић
Масовна примена вештачке интелигенције (АИ) поставља пред економисте можда јединствен задатак каквог у протеклих пет или шест деценија није било. Вештачка интелигенција је вишенаменска технологија и њене ефекте, из данашње перспективе, прилично је тешко или немогуће предвидети. Ако се питате да ли ће доћи до скока незапослености због увођења АИ агената, нема много смисла да се обраћате економистима рада. Они могу одговорити на питање да ли ће нека спецификована технологија довести до раста незапослености и да ли ће раст минималне зараде произвести вишкове радне снаге, али не могу много рећи о ефектима нове технологије опште намене јер је ширина њене могуће примене и утицаја на тражњу за радном снагом таква да то нико не може знати. Можда ће бити укључена у 90% људских активности, као електрична енергија, или ће пропасти, па ће се све наше наде и страхови показати као промашени.
То значи да нема смисла трагати за коначним и конкретним одговорима, јер су нам у овој фази, верујем, недоступни. Боље је установити скуп смислених питања у вези с могућим последицама, а онда скицирати нови свет који би отуда могао да настане.
Прво смислено питање је да ли ће АИ довести до повећања укупне производње или ће она остати на мање-више истом нивоу, уз промену удела у раду машина (укључујући и вештачку интелигенцију, која јесте нека врста машине) и живе радне снаге. Другим речима, да ли ће АИ бити технологија која увећава укупну производњу или само мења однос између фактора производње, то јест, живу радну снагу замењује капиталом, али притом не доноси бројне нове робе и услуге нити знатан раст производње постојећих роба и услуга. Већи део овог текста сам диктирао. Нисам га писао на компјутеру, као што обично чиним, нити на папиру, као што сам радио пре двадесетак година. Међутим, ни технологија обраде текста на компјутеру ни машинско диктирање нису произвели већи број есеја. Продуктивност је вероватно узнапредовала, у смислу да читљив есеј настаје за краће време, али то је отприлике све што се променило. Али вишенаменска технологија информационе револуције учинила је овај текст приступачним већем броју људи. У том смислу је дошло до повећања укупног благостања (под условом да читање не изазива бес и незадовољство код читалаца).
Бранко Милановић: Сувишан капитал, сувишан рад, сувишни људи
Друго повезано питање гласи да ли ће АИ донети раст продуктивности дефинисане као производ по јединици рада живе радне снаге. Здрав разум и процеси замене радне снаге вештачком интелигенцијом, као и претходни пример, упућују на закључак да ће АИ повећати производњу по јединици живе радне снаге. У неким случајевима драматично. Да бисмо избегли такав закључак, морамо претпоставити да ће АИ изазвати пад укупне производње у истој мери у којој се очекује да ће заменити живу радну снагу. То не звучи уверљиво. Сходно томе, може се са сигурношћу закључити да ће укупна производња у односу на укупан ангажман живе радне снаге порасти.
Треће питање је да ли ће АИ створити значајан вишак популације. Радије користим термин вишак популације него неутралнији термин висока незапосленост јер боље одражава могуће последице нове технологије опште намене. Она би могла створити класу људи које није могуће запослити јер њихове вештине припадају неком прошлом времену. То су вештине и знања која су у свету АИ технологија непотребна или захтевају „преквалификацију“ која може трајати пет или више година. У сваком случају, на средњи и дужи рок такви људи су популациони вишак. Ако тај вишак постане велики, на пример 15 или 20 одсто радне снаге, то може створити политички проблем. Онда се поставља питање како тај проблем решити. Могао би се решавати у оквиру постојећег система социјалне заштите и накнада за незапослене, с тим што би се помоћ исплаћивала годинама, а не шест или девет месеци као данас. Или решење може бити, како многи тврде, универзални основни доходак. Оба решења захтевају промену у организацији и финансирању система социјалне заштите. Мораћемо да се помиримо с могућношћу да неки људи неће радити ни дан у животу или да ће радити веома мало у неким мање пожељним занимањима.
Али новчани трансфери неће решити проблем вишка популације. Наивно је веровати да ће просто давање новца, тек толико да се преживи, учинити људе срећним. Вишак популације може постати трајни резервоар незадовољника које је политички тешко контролисати, а отворени су за експлоатацију од стране политичких предузетника разних врста. Сама чињеница да постоји велика група људи који немају шта да раде и имају много слободног времена да размишљају о побуни делује политички дестабилизујуће.
Следеће питање је питање профита. Мало је људи који не верују да ће се укупан профит увећати када отпочне широка примена АИ. АИ је капитал као и сваки други и људи који га поседују добро ће зарадити. Постаће богати. У неким случајевима екстремно богати, што ће им дати огроман политички утицај. Огромно богатство и политичка моћ уског круга људи и велики популациони вишак представљају изузетно опасан политички коктел. Није извесно да ће нови техно-господари увек наступати као јединствена класа. Неки међу њима ће пожелети да поведу војску незадовољника против конкурентских техно-господара. Пад Римске републике је један такав историјски преседан, борба између олигархијских кланова у посткомунистичкој Русији други.
Али моје питање је да ли ће профитна стопа порасти или не. Већа маса профита захваљујући увођењу вештачке интелигенције не мора нужно значити већу укупну профитну стопу, јер огромни износи новог капитала уложеног у АИ могу надмашити укупан раст профита. Другим речима, износ профита у односу на уложени капитал (π/К) може опасти. То би била на први поглед парадоксална ситуација: опадање просечне профитне стопе у економији која уводи АИ. Али ту су на делу две супротстављене силе. Шумпетеровска креативна деструкција коју је вештачка интелигенција донела може уништити вредност знатне количине капитала који у том случају неће више бити употребљив. Тако би АИ учинила за капитал исто што је учинила за рад: створила би вишак, онако како је створен вишак радне снаге. Вишак капитала не би више улазио у обрачун просечне профитне стопе, именитељ К у формули профитне стопе би се смањио, па би просечна профитна стопа порасла. Али имајте на уму да креативна деструкција која би профитну стопу одржала на високом нивоу подразумева велике капиталне губитке за људе који поседују „погрешну“ врсту капитала. Зато незадовољника неће бити само међу људима без посла него и међу осиромашеним бившим капиталистима.
Шта се добија када све то саберемо? Готово сигурно ће доћи до увећања дела националног дохотка који иде у џепове власника капитала, јер се количина ангажованог капитала увећава, а просечна профитна стопа остаје мање-више иста. Удео рада ће се смањити. Пошто највећи део капитала, као што знамо, припада људима у највишим сегментима расподеле дохотка, раст удела који припада капиталу продубио би доходовну и имовинску неједнакост. То је вероватно, али не извесно. Нове технологије оваквих капацитета могу увећати доходак од капитала не само на врху, за садашње власнике, него и за оне у средњем делу лествице дистрибуције. У том случају је мање извесно да ће раст удела капитала нужно и по себи довести до раста доходовне неједнакости.
Али постоји још један елемент који ће сигурно допринети расту неједнакости. То је вишак популације чије ће исплате из буџета бити много ниже од плата које су ти људи некада примали.
Фото: Пешчаник
Коначно долазимо до кључног питања које се, заправо, тиче структуре друштва: како би изгледала та нова дистрибуција дохотка? То је тетра друштво, то јест, друштво састављено од четири класе. На дну је вишак популације, лумпенпролетаријат или докони хелоти без посла и плате. Да би се учинили послушним и задржали под контролом мора им се дати хлеба и игара. Хлеба и игара у данашњем свету очигледно значи неку врсту минималне накнаде за незапослене уз стримовање јефтине забаве по цео дан.
Затим је ту релативно бројна радничка класа у сектору услуга, људи ангажовани на пословима које АИ (још) не може да преузме. Они живе од ниских до средњих плата, непрестано у страху да ће их АИ ускоро заменити и да ће се прикључити лумпенпролетаријату.
Трећа класа су људи каквих има и данас, а код којих су удружени висок доходак од капитала и висок доходак од рада. То је оно што називам хомоплутском класом која данас чини око 3% популације Сједињених Држава: људи који су међу првих 10 одсто капиталиста и првих 10 одсто радника за плату. Та група би могла да се увећа. Чак и ако тренутно не држе акције у новим компанијама, њихова висока примања од рада и капитала омогућиће им да увећају удео у најпрофитабилнијим секторима и тако не само сачувају позицију, него је и побољшају, чиме се круг људи у овој категорији шири.
Коначно, на врху доходовне пирамиде су екстремно богати које већ видимо. Не само пет, шест или десет екстремних плутократа, већ можда и хиљаде људи с огромним богатством.
По елементима као што су нагли раст дохотка како се померамо ка врху и потпуно равна линија дохотка на дну, таква друштвена пирамида подсећа на пирамиду прединдустријских друштава, оних која нису успела да произведу довољно велику средњу класу. Скица се, наравно, односи само на напреднија и богатија друштва. Можда ће нека друга друштва – мање напредна у примени АИ – задржати друштвену и класну структуру какву познајемо.
Занимљиво је то што би напреднија и богатија друштва тако могла изгубити средњу класу и постати политички турбулентнија од неких мање напредних друштава. Једна од догми двадесетог века било је мишљење да развој (већи укупни доходак) и образовање стварају снажну средњу класу која је гарант политичке стабилности. Али можда та догма важи само за одређени тип индустријализованих фордистичких друштава, а не генерално за сва друштва с високим укупним дохотком.
У друштвима с високом стопом коришћења АИ, нешто најсличније средњој класи били би радници у сектору услуга које још није заменила вештачка интелигенција. Али њих заправо не можемо третирати као средњу класу старог кова јер им је доходак релативно низак у поређењу с две богатије класе, а положај им је несигуран јер сваког часа могу завршити као лумпенпролетери.
Њујорк тајмс: Доктори су мислили да је астма – еј-ај је донео другачију процену
Нема сумње да би такво друштво, у скицираном облику, имало наглашене одлике дистопије. Утопијско обећање машина које ће преузети послове које су обављали људи и пустити их да уживају у слободном времену заправо води у друштво екстремне неједнакости и политички много нестабилније него што би заговорници обиља створеног вештачком интелигенцијом желели да верујемо.
Извор: Пешчаник/ Global inequality and more
