Piše: Branko Milanović
U mom poslednjem tekstu govorio sam o konceptu homoplutije. Ukratko, za one koji ne žele (ponovo) da čitaju ceo tekst: on se zasniva na empirijskom opažanju da je u savremenim kapitalističkim društvima sve veći deo bogatih bogat u dva vida – oni su i među najbolje plaćenim radnicima i među najbogatijim kapitalistima.
Ovu ideju operacionalizujem posmatrajući gornji decil neto prihoda, gornji decil prihoda od rada (zarada) i gornji decil prihoda od kapitala (rente, dividende i kamate) u dvadesetak zemalja. Ispostavlja se da je skoro trećina Amerikanaca u najbogatijem decilu po prihodima „homoplutna“, tj. oni su i najbolje plaćeni radnici i najbogatiji kapitalisti. To čini elitu od oko 3% Amerikanaca.
Ta elita, kao što objašnjavam u pomenutom tekstu, u knjizi Kapitalizam, sam i u potonjoj Velika globalna transformacija, nimalo ne liči na mnogo pominjanu profesionalnu srednju klasu, odnosno profesionalno-menadžersku klasu (PMC). Ona je ideološki snažno prokapitalistička i za privatno vlasništvo je, jer u njihovim ličnostima dolazi do stapanja rada i kapitala. Zbog toga ta elita snažno brani prava kapitala, niske poreze na kapitalnu dobit i bogatstvo, kao i sve ostalo što uz to ide. Ovaj neoliberalni ideološki aspekt nove kapitalističke elite ne treba zanemariti.
Ali postavlja se pitanje: šta se dešava ako se kontradikcija između prihoda od kapitala i rada prevaziđe ne samo među bogatima, već duž cele raspodele prihoda? Šta ako svi imaju isti odnos između prihoda od rada i kapitala?
Recimo da bogata osoba prima 100 dolara od rada i 50 od kapitala, srednjeklasna osoba 40 dolara od rada i 20 od kapitala, a siromašna osoba 2 dolara od rada i 1 od kapitala. Ovde primećujemo da su prihodi nejednaki, ali da je njihova struktura ista. Kod svih je odnos prihoda od rada prema kapitalu 2 prema 1.
Jasna implikacija kompozicione jednakosti jeste da povećani udeo prihoda od kapitala – što se može desiti usled širenja veštačke inteligencije – neće uticati na ukupnu nejednakost. Ako se važnost kapitalnog prihoda udvostruči, svi će imati povećanje prihoda u istom odnosu, a međusobni odnosi prihoda će ostati isti: umesto da raspodela bude (150, 60, 3), postaće (200, 80, 4). Odnosi između pojedinaca ostaju isti: 2,5 prema 1 između prva dva na vrhu, 50 prema 1 između najbogatijeg i najsiromašnijeg, i 20 prema 1 između srednjeg i najsiromašnijeg.
U vreme kada sam definisao homoplutiju, Marko Renaldi je u svojoj doktorskoj disertaciji na Pariskoj školi ekonomije upravo pokušavao da odgovori na to pitanje: kako da proučavamo kompozicionu nejednakost?
Kao što moj primer pokazuje, kompoziciona nejednakost je različita od dohodovne nejednakosti: možemo imati punu kompozicionu jednakost i istovremeno veoma visoku dohodovnu nejednakost. Da bi to proučavao, Marko je razvio potpuno nov metodološki aparat, oslonjen na Gini metodu. Umesto da „ciljna“ funkcija bude jednaki dohodak za sve (kao kod Ginija), Renaldi postavlja ciljnu funkciju kao jednake faktorske udele za sve i izračunava nejednakost kao zbir odstupanja od takve kompozicione jednakosti.
Definisao je indeks, nazvan IFC (income factor composition index – Indeks faktorske kompozicije prihoda), koji se kreće od nule – kada svi imaju istu strukturu prihoda – do vrednosti 1, kada kompoziciona nejednakost dostiže maksimum. Odnosno, kada gornjih x procenata ljudi ima samo prihod od kapitala (dok se sav prihod od kapitala ne „potroši“), a preostalih 1–x procenata ima samo prihod od rada.
Renaldi je ovim pristupom omogućio proučavanje različitih kapitalizama u novom okviru, koristeći dva empirijska posmatranja: nivo dohodovne nejednakosti (npr. Gini koeficijent) i stepen kompozicione nejednakosti, koji služi kao mera klasno zasnovanog društva.
Na taj način kombinuju se dva važna elementa: sociološki ili politički (klasno društvo) i ekonomski (koliko je ono nejednako). U zajedničkom radu, Marko Renaldi i ja, koristeći mikro podatke iz Luksemburške ankete o prihodima (LIS) za period oko 2020. godine, napravili smo sledeći grafikon koji prikazuje Gini koeficijent „proširenog tržišnog dohotka“ (zarade, kamate, dividende, rente, prihodi od samozapošljavanja i penzije) na vertikalnoj osi, i Indeks kompozicione nejednakosti na horizontalnoj osi.
Ako se povuče prava linija sa severoistočnog na jugozapadni ugao grafikona, primetiće se – što i nije iznenađujuće – da dohodovna nejednakost teži da opada kako kompoziciona nejednakost opada. Pogledajmo Latinsku Ameriku u severoistočnom uglu: latinoameričke zemlje su poznate po visokoj dohodovnoj nejednakosti; ispostavlja se da imaju i veoma visoku kompozicionu nejednakost, što znači da bogati ljudi uglavnom dobijaju prihode od kapitala, dok srednji slojevi i siromašni uglavnom dobijaju prihode od rada. Tipično klasno društvo, moglo bi se reći. Zaista, izgleda „normalno“, kao u klasičnom kapitalizmu, očekivati da se ove dve vrste nejednakosti kreću zajedno.
Krećući se dalje niz liniju, dolazimo do većine bogatih zemalja sa srednjim nivoima dohodovne nejednakosti (Gini oko 35-40) i srednjim nivoima kompozicione nejednakosti. Mnoge od tih zemalja, kao što smo videli u mom prethodnom tekstu, imaju homoplutnu elitu, što ima tendenciju da smanji indeks kompozicione nejednakosti.
Na kraju, u donjem levom uglu, nalazimo zemlje sa niskom nejednakošću (Gini oko 30-35) i relativno niskom kompozicionom nejednakošću. Tajvan i Slovačka se ističu po oba kriterijuma. Kina, s druge strane, odskače po tome što ima relativno visoku dohodovnu nejednakost, uprkos niskoj kompozicionoj nejednakosti. Može li Kina biti preteča budućeg društva sa visokom nejednakošću, ali bez klasne strukture?
Do sada sve deluje jasno. Ali postoje dva važna zapažanja.
Primetite anomaliju u donjem desnom uglu: to su uglavnom nordijske zemlje (Finska, Island, Norveška, Danska) sa niskom dohodovnom, ali visokom kompozicionom nejednakošću! Odakle to dolazi? Odgovor je da je glavni uzrok prihod od privatnih penzija, koji se (s pravom) tretira kao prihod od kapitala. Tako mnogi stariji građani, koji primaju penzije iz fondova, imaju skoro sav prihod iz vlasništva, dok radno sposobni građani većinu prihoda dobijaju od rada. To stvara izraženu kompozicionu nejednakost. (Treba napomenuti da današnji radnici možda štede za buduće penzije tako što uplaćuju u svoje privatne penzione fondove, slično kao što ljudi u SAD štede putem 401(k) programa, ali još uvek ne ostvaruju prihod od kapitala iz tih fondova.)
Tako otkrivamo zanimljivu anomaliju: i nordijske i latinoameričke zemlje su kompoziciono nejednake, ali prva grupa ima nisku, a druga visoku dohodovnu nejednakost.
Branko Milanović: Antikolonijalizam i pravo na istoriju – Pouke i zaostavština Franca Fanona
Dalje, pogledajte gornji levi ugao grafikona: tamo nema nijedne zemlje. U drugom radu (o kojem ću kasnije više govoriti), Marko Renaldi to naziva važnim „ne-rezultatom“. Činjenica je da nema zemalja sa visokom dohodovnom, a niskom kompozicionom nejednakošću. Teoretski (kao što se vidi iz mog jednostavnog primera datog ranije u tekstu), ništa ne sprečava da zemlja sa jednakom strukturom prihoda (npr. svi primaju 2/3 od rada, 1/3 od kapitala) ima visoku ukupnu nejednakost.
U tom primeru, Gini je bio 46 – a mogao bih ga učiniti proizvoljno visokim, npr. ako najbogatija osoba dobije 1 milion dolara od rada i 500.000 od kapitala, druga osoba 100.000 i 50.000, a treća 2 i 1 dolar. Renaldijev IFC indeks bi i dalje bio nula (svi imaju istu strukturu prihoda), ali Gini bi sada bio veoma visok – čak 61.
Ipak, u stvarnosti se čini da niska kompoziciona nejednakost ide ruku pod ruku sa niskom dohodovnom nejednakošću. Ovo otvara vrata – kao što naš rad i čini – plodnoj diskusiji o raznim tipovima savremenog kapitalizma (setite se primera Kina vs. Tajvan). Možemo preći sa već dosadne rasprave o „varijacijama kapitalizma“, gde se sve svodi na upoređivanje roditeljskog odsustva u Norveškoj i SAD, tj. sa literature koja je praktično nestala u poslednjih 30 godina, dok su se u međuvremenu razvili različiti oblici kapitalizma u Indoneziji, Brazilu, Nigeriji, Keniji, Rusiji, Tajlandu itd. – na empirijski zasnovanu klasifikaciju i analizu različitih oblika kapitalizma koja, štaviše, objedinjuje političke i ekonomske elemente.
A to nije sve. Marko Renaldi u dva nedavna rada – jedan u Review of Political Economy (maj 2025), a drugi kao PIAS Working Paper – pokušava da postavi osnove za analitički, pa čak i kognitivni okvir u kojem bi pitanje kompozicione nejednakosti (tj. odnos kapitala i rada) bilo u središtu analize. Postavlja pitanje: šta bi jedno društvo sa znatno većom kompozicionom jednakošću značilo za klasne kontradikcije, univerzalni osnovni prihod, širenje veštačke inteligencije, klimatske promene, pa čak i filozofiju proizvodnih načina? Preporučio bih da pročitate njegove radove ako vas ove teme zanimaju. (A iskreno, mislim da bi trebalo da vas zanimaju.)
U mom narednom blogu završiću trilogiju o savremenom kapitalizmu i novim analitičkim pristupima za njegovo razumevanje, baveći se… izostavljenim faktorom proizvodnje: kapitalom! Baviću se značajem i raspodelom prihoda od vlasništva nad imovinom, velikim faktorom ukupne dohodovne nejednakosti. Faktorom koji su mnogi ekonomisti, u post-kuznecijanskom periodu, jednostavno zaboravili – iz straha da ne deluju previše „socijalistički“ ako bi govorili o doprinosu kapitala nejednakosti. Tako je bilo sve dok ih Piketijeva bestseler knjiga nije probudila iz tog „somnambulnog“ stanja. Treba da idemo dalje tim putem.
Izvor: Global Inequality and More 3.0
Prevod: RTS OKO
