У првим годинама послије ослобођења, Ћопић је у привилегованој позицији популарног писца који је у партизанима од првог дана. Да је друкчијег карактера, могао би до краја живота да „прежвакава слатки хмељ младости“. Но неки „новокласни“ феномени Ћопићу одвећ иду на живце. Отуд и јесте написао фамозну „Јеретичку причу“, па се нашао на удару партијске дисциплине још и прије, него, примјера ради, Милован Ђилас или Драгослав Михаиловић
Нова година је празник којем се највише радују дјеца. Отуд можда некако и природно звучи та официјелна информација да је Бранко Ћопић рођен првог јануара 1915. Ћопић је касније тврдио да је он заправо рођен у децембру 1914, да је ово тек дан кад је његово рођење пријављено, али то и није превише битно. Чињеница је, међутим, да је управо Ћопић писац кога су у Југославији дјеца вољела да читају. Има код Енеса Ченгића у четверокњижју „Крлежа из дана у дан“ доста надневака гдје се срећу Ћопић и Крлежа или гдје Крлежа Ћопића помиње. У једном тренутку треба да се направи избор из Крлежиног опуса за узраст седмог или осмог разреда основне школе и Крлежа је (с разлогом) скептичан да ће то дјеца да воле, па онако, са полу-завишћу, каже нешто типа: Дјеца у Југославији свакако заиста воле да читају једино Бранка Ћопића.
Није Крлежа био једини велики писац који је спрам Ћопића гајио здраву завист. Тридесетих година двадесетог вијека, у Београду студирају и Бранко Ћопић и Меша Селимовић. Потоњи је четири-пет година старији. Он покушава да егзистенцијално опстане објављујући кратке приче у дневном листу Политика: неколико пута он шаље своје приче, али сваки пут стиже само одбијеница. Селимовића ће то толико разочарати да ће због тога одустати од амбиције да буде писац и престаће уопште и покушавати да пише дуже од једне деценије. Са Ћопићем је све било дијаметрално супротно. Прву његову причу Политика одушевљено купује, па Ћопић годинама живи скоро на високој нози само од хонорара за кратке приче. Човјек је, једноставно говорећи, сјајан и неуспоредив писац. Уз много старије Нушића и Крлежу, он спада у најрјеђу групу писаца у Краљевини Југославији који „живе од писања“.
Уз много старије Бранислава Нушића и Мирослава Крлежу, Ћопић спада у најрјеђу групу писаца у Краљевини Југославији који „живе од писања“
Од почетка НОБ-а, Ћопић је у партизанима. Као партизан пише поезију и за дјецу и за одрасле. Има једна пјесма под насловом „Одговор земљаку“ написана 1945, након што је рат већ завршио, која иде овако:
И друг ми приђе, одавна знан, мио
И пријекор-пелин као камен пао:
– „Ех ти нас богме већ заборавио
И ти – из Босне побјегао!“
О, мој Шефкете, добричино стара,
када ти тако, шта ће други рећи?
Па зар и тебе срце – око вара?
И зар се може од туге побјећи?
Отишао сам, већ године има,
последњи поглед с авионског крила:
остаде Босна, са очима тужним,
а за спомен ми – рану оставила.
Од тада ето, чим доједри вече
и за сто сједнем, мисао залута,
кад спомен-рана ко суза запече,
а Босна сједне мени преко пута.
Већ као студент у Краљевини Југославији, Ћопић је за собом оставио „Босну са очима тужним“. Ипак, Босна је остала његова привилегована тема. О том односу са завичајем написао је пјесму „Одговор земљаку“. У првим годинама послије ослобођења, Ћопић је у привилегованој позицији популарног писца који је у партизанима од првог дана. Да је друкчијег карактера, могао би до краја живота да „прежвакава слатки хмељ младости“. Но неки „новокласни“ феномени Ћопићу одвећ иду на живце, толико да би, пословично, проговорио „на лакат“. Отуд и јесте написао фамозну „Јеретичку причу“, па се нашао на удару партијске дисциплине још и прије, него, примјера ради, Милован Ђилас или Драгослав Михаиловић. Није то било безазлено, али Ћопић напосљетку ипак никад није постао прави дисидент. Његова рецепција се колебала између властитог правовјерног партизанског „Вјерују“, свима драгог аутора „Јежеве кућице“, те других непроблематичних „састава“ и скоро па ревизионисте из „Пролома“ и „Глувог барута“.
У најзрелијој стваралачкој фази, уз горе поменуте романе тематски везане за Други свјетски рат, написао је и једну од неколико најбољих књига прича уопште написаних на српском језику: „Башта сљезове боје“. Књигу је посветио пријатељу убијеном у Јасеновцу, Зији Диздаревићу. Неизмјерно је дирљив тај пролог којим се књига отвара, а у којем стоји и ово: „Драги мој Зијо. Знам да пишем писмо које не може стићи свом адресанту, али се тјешим тиме да ће га прочитати бар онај који воли нас обојицу. Касна је ноћ и мени се спава. У ово глухо доба разговара се само с духовима и успоменама, а ја, ево, размишљам о златној паучини и сребрној магли твојих прича, и о страшном крају који те је задесио у логору Јасеновац. Пишем, драги мој Зијо, а нисам сигуран да и мене, једном, не чека сличан крај у овоме свијету по коме још путује куга с косом.“
У најзрелијој стваралачкој фази написао је и једну од неколико најбољих књига прича уопште написаних на српском језику: „Башта сљезове боје“. Књигу је посветио пријатељу убијеном у Јасеновцу, Зији Диздаревићу
Борислав Михајловић Михиз је ову књигу описао као плод онога што је Ћопић сазнао, а у то, између осталог спада: „Да је људска душа сетна, мека и детињаста, а живот оштар као сечиво. Да сваки човек носи по две главе: једну чврсто усађену на раменима јаве, другу негде повише у облацима маштања и жеља. Да највише о животу знају (однекуд) старци и деца. Да је човек добар не онолико колико у злехудом торбаку понесе хлеба, него колико му у распевани глас стане срца. Да суза блажи, да крик олакша, да смех лечи.“
Бјежећи можда од куге с косом, од мржње коју је наслућивао, а која би га убила као његовог друга Зију, Ћопић је, како се то каже, сам дигао руку на себе. Било је рано прољеће, идућег прољећа ће се навршити четрдесет прољећа од тог прољећа. У освиту првог прољећног јутра, знао је Ћопић боље него ико други, дријен се смије окићен првим цвијетом. А ниједан смијех више није био јачи од туге из његових очију.
Мухарем Баздуљ
Извор: П-Портал
