Пише: Бранислав Предојевић
Моменат у којем је култни режисер Гарет Еванс убризгао хиперадреналинску инјекцију у крвоток индонежанског филма режијом два ремек-дјела “Рација” и “Рација 2” постао је својеврсна тачка револуције унутар жанра борилачког филма, који ових дана доживљава праву ренесансу, како у Холивуду, тако и у Азији.
Листи филмова у распону од високобуџетских студијских акцијаша попут серијала “Џон Вик” преко стриминг бисера “Сису” или “Човјек мајмун” до кинеских разбијача благајни “Сумрак ратника: Зазидан”, придружио се и нови драгуљ из индонежанске продукције “Луталице из Сјене” (The Shadow Strays) у режији талентованог Тимоа Тахантоеа.
Индонежански мајстор у својој богатој филмографији (базираној углавном у водама акције, хорора и трилера) има неколико акционих бисера попут сјајних филмова “Пуцањ у главу” и “Ноћ долази по нас”, које је режирао у сарадњи са колегом Кимоом Стамбоелом, под заједничким именом “Мо бродерс”, али овдје је радио сам и, што би се рекло, за своју душу, и мора се признати, резултат је спектакуларно крвав и спектакуларно убједљив!
Окренувши премису “усамљени херој сам против свих”, свог хероја Еванса, он за главног јунака узима дјевојку, познату само као број 13 (сјајна Аурора Риберо), припадницу мистичног реда суперубица, познатих као Сјене, која у једном моменту одлучи да не жели бити број који убија по наређењу, без емоција и жеља. Након што у прологу филма, током убилачке мисије у јапанском подземљу, због исказане самилости доведе себе и своју инструкторку Умбру (Хана Маласан) у опасност, шефови је шаљу на “одмор” у Џакарту. Умјесто да се сабере и врати у форму, она се зближи са дјечаком Монџијем, чију мајку убију припадници криминалног подземља, а Монџи заврши у ропству психотичне тројке криминалних босова Хаге (Агра Пилијанга), Ареила (Андри Машади) и Прасејта (Адипати Долкен), који се нађу на мети освете Тринаестице…
Наравно, јасно је из синопсиса да Тимо није превише марио за оригиналност приче, која се без већих потреса држи акционих шаблона осветничких заплета. Њега је као аутора једноставно занимала аутентичност кинетичког визуелног приповиједања са ослонцем на експресивност глумачке изведбе. И ту грешке нема, јер његов филм у извођачком резултату није шаблонска реализована нискобуџетна акција, ово је надахнута сирова и брутална сага о јунакињи која се незаустављиво и неумољиво креће према свом опсесивном циљу кроз одсјечене удове, водоскоке крви, сломљене кости и кишу метака.
Пошто је ово Индонезија, овдје нема цензуре и пеглања рејтинга, а крв и изнутрице буквално прскају у гејзирима увлачећи гледаоца у, дословно, болно физичко искуство гледања оног што се одвија на екрану.
Таханто попут неког суманутог апстрактног сликара боји своје кинематографско платно експлозивним изливима насиља претварајући негативце у локве црвеног меса пред вртоглавим оком камере, нудећи адреналински хаос, којем не можете да се не дивите иако сте на моменте преплашени виђеним. Можда он на моменте губи ритам предугачким драмским секвенцама између два акциона сегмента, али када он своју безимену хероину убаци у акцију, то се претвара у хиперкинетички тобоган, који вози без милости тјерајући адреналин у мозак гледаоца попут врхунског четворотактног мотора.
Како се Тринаестица пробија кроз лавиринт подземља и корумпираних политичара и полиције, тако и расте кинетичка брзина акције, а када се нађе на мети својих бивших колега из Сјене, то се дословно претвара у дивљу вожњу без контроле у којој Рибера и њене колеге бриљирају у експресији глумачког покрета, док се Тамо игра камером и монтажом као дијете у продавници играчака. У суштини “Луталице из Сјене” је неумјерена ода визуелној моћи покретних слика, у којој слабости јефтиног буџета, минималистичког сценарија и вишка глумачке театралности падају муњевито у заборав пред силовито оркестрираним нападима песница, сјечива и ватреног оружја на перцепцију публике, чинећи га једним од најбољих и најузбудљивијих акционих филмова године.
Да не дужимо, ово је чистокрвно ремек-дјело азијске кинематографије, које с лакоћом доноси сатисфакцију, како својој јунакињи, која након два сата борби, сва у крви, модрицама и ранама, проциједи пред камером: “Зовем се Номи”, преставши да буде број, тако и нама пред екраном и свом аутору иза камере који је у међувремену купио карту за режију наставака високобуџетног хита “Нико”. Потпуно заслужено, у крви и зноју.
Извор: Глас Српске
