Пише: Бранислав Предојевић
Локација је Буенос Ајрес. Вријеме данашње. Престоница Аргентине трпи све чешће нестанке струје, мобилна телефонија се квари, док се четири стара друга окупљају за традиционално картање уз боцу доброг пића.
У једном моменту чудна свјетла парају мрак ноћи, а на земљу почиње падати снијег, у мјесту које не зна за снијег. Испоставља се да сваки додир са чудним снијегом изазива смрт, а вишемилионски град се преко ноћи претвара у замрзнуту постапокалиптичну рушевину испуњењу лешевима, снијегом и растуреним остацима цивилизације.
И ако се питате, након толико англосаксонских или азијских постапокалиптичних серијала, да ли нам на „Нетфликсу“ треба и једна латиноамеричка серија на исту тему, одговор је кристално јасан, треба! Посебно ако је квалитетна као „Етернаут“ (Ел Етернаута). Наиме, оно што је ова екранизација стрипа „Етернаут“, култног аргентинског стрип умјетника Оскара Хектора Остерхолда (Наредник Кирк, Ерни Пајк, Морт Циндер, Етернаут…) понудила глобалном стриминг тржишту преко „Нетфликса“ јесте врхунски написана, режирана и одглумљена, али прије свега аутентична варијација на једну добро „потрошену“ тему.
Ауторски тим предвођен Бруном Стагнаром знао је да у рукама има ремек-дјело генија девете умјетности, који је живот трагично окончао за вријеме владавине војне хунте, и да не треба превише да експриментишу са његовом велемајсторски написаном сагом, већ треба са је правим разумијевањем оживе на малом екрану. Јасно је, наравно, да се комплексна сага писана и цртана током шездесетих година прошлог вијека морала донекле поједноставити и модернизовати, али је Стагнаро то обавио беспријекорно. Свјесни да се не могу такмичити са спектакуларним америчким продукцијама, они су кључни аспект серије мудро ставили на карактере и атмосферу те универзално препознатљиву централну причу.
Радња која креће као мистериозна апокалиптична катастрофа, након које се људи покушавају организовати како би преживјели, појавом џиновских буба и мистериозних ванземаљаца познатих као Руке, који управљају њима, али и бројним преживјелима претварајући их у послушне робове без свијести и воље, полако се претвара у Остерхелдову мајсторску алегорију о пропасти друштва и побуни непокорних против окрутне диктатуре, која људе покушава свести на безличне јединке у систему којим управља неко одозго.
И оно што би и у невјештим рукама врло лако могло постати јефтина идеолошка агенда, у рукама ауторског тима „Етернута“ постаје још један драгуљ све агилније јужноамеричке кинематографије. Мајсторски постављена атмосфера пропасти цивилизације, са језивим кадровима заметених улица испуњених тишином и хуком вјетра, додатно наглашена клаустрофобичним погледима и дисањем преживјелих кроз гас-маске, почиње попримати како прича одмиче напети ратни тон, јер са једне стране пријете чудовишне бубе и посједнути преживјели, док са друге и обични људи не презају од насиља како би и они преживјели.
И све то „Етернаут“ постиже без раскошних сценографија или спектакуларних вишемилионских ефеката, само вјешта употреба камере и класичних филмских трикова те врхунског рада са глумцима, који без гламура и самодоказивања пред камерама маестрално оживљавају ликове обичних људи, попут нас самих или наших комшија и рођака кад би се преко ноћи нашли у друштву које се претвара у смртоносну клопку.
Начин на који ветеран аргентинског глумишта Рикардо Дарин увјерљиво оживљава лик Јуана Солве, ратног ветерана који у хаосу покушава пронаћи несталу кћерку, или његов колега Цезар Тронкао као инжењер Фавлио, који посвећеношћу практичног човјека покушава оживјети умрле машине свог свијета, дословно дјелује као да нису одглумљене, већ да гледамо директан пренос смрти цивилизације. И како серија одмиче, степен напетости расте, почињу се полако откривати обрасци ванземаљске инвазије, која постаје све сложенија и насилнија за преживјеле, а рјешење за успјех њихове борбе, како Остерхолд поручује, постоји. „Једини начин да останете живи је да се удружите и борите. Нико неће преживјети сам“. Проблем је само што је, како нам је „Етернаут“ у обје своје медијске форме надахнуто поручио, то што непријатељи живе међу нама и док схватите ко их предводи и усмјерава, обично постаје прекасно. У стварном животу Остерхолд је своју жељу за слободом платио сопственим животом и животима своје четири кћерке, али оно што његове убице нису успјеле убити јесте његово дјело. Можда је његов мученички гроб и даље мистерија, али „Етернаут“ је данас његов блистави споменик, видљив у цијелом свијету, на понос свог аутора и срамоту његових тирана.
Извор: Глас Српске
