Дух великог пјесника Бранислава Петровића и данас циркулише кроз његове писане трагове у пјесничким стиховима, есејима, зборницима и антологијама. Бранчило, како су га одмила звали, био је поета раскошног талента, “божији дактилограф” и “словослагач”.
Нико у модерно српско пјесништво с краја 20.вијека, по мишљењу академика Љубомира Симовића, није унио толико хумора, љубави, толико живог језика и живих слика као Брана Петровић. Његове пјесме, поеме и приче нашле су мјесто у бројним антологијама и зборницима. Бавио се егзистенцијалним темама и писао свевременски за све генерације. Дао је допринос књижевној критици, есејистици и публицистици. Повуците закон којим се криминализују клевета и увреда
,,Ја мислим да је поезија Бог”
Са Петровићем смо као читаоци јурили кроз спектар емоција као на рингишпилу – од безнађа сломљене душе до потпуног катарзичног оздрављења и откровења. У својим пјесмама је користио кратке (елиптичне) стихове и поступак онеобичавања, али у тој специфичној краткоћи лирског израза крије се снага дубинске емоције и мудрости.
Велика инспирација му је била и његова супруга Каћа Петровић, а Ана је назив њеног алтер ега у чију част су испјевани различити стихови љубавне поезије лишени било какве патетике (Како Ана дијалектички траје у мени, Како Ана решава укрштене речи, О Анином повртаку са летовања).
Прва пјесничка збирка објављена је 1961. године, а симболично насловљена као “Моћ говора” јер прославља стваралачки чин. У тој моћи Петровић је видио исказивање свеукупног чуда постојања, а у самој поезији – суштину свијета (за њега је поезија била сам Бог). Говорио је за себе да је “божији дактилограф” који преноси оно што је у њему закључано испод слојева личности и тврдио да има “чаробну писаћу машину” која је сама писала док је он шетао дорћолским улицама.
Његова капа је била један од заштитних знакова у позним данима живота служећи истовремено као заштита од свијета и жарког сунца. Године 1980. изродила се и пјесничка збирка “Одбрана света” која је нас је, како би пјесник рекао, преображавала у тачкицу на знаку питања остављајући простор за преразмишљавање. Пјесникове личне ствари поклоњене су Позајмном ођељењу библиотеке у Београду.
Петровићева поезија доноси опречне ставове, а код њега се ерос и танатос константно сукобљавају. Поједине пјесме славе покретачку енергију човјека, тривијалност свакодневице, сугерише визију живота попут вожње рингишпилом (пјесма “Рингишпил”: родитељи младунчад погубише/ жене мужеве/ љуштуре пужеве/ дан сунце месец клупе у парку/ поп мантију милиционер анархију/ врата изгубише кваку/ Још данас још данас још данас/ко се врти не боји се смрти!).
У познијим пјесмама урања у слике смрти и ништавила, људске крволочности (пјесма “Предосећање будућности”: Пролеће је опет! Киша пољубаца! Љубећи ме љубиш будућег мртваца) и неизвјесне будућности (пјесма “Смеће”: Европска уметност, Афричко цвеће, све ће да буде једно смеће). На многим пјесничким мјестима јавља се симбол црва који по Јунгу представља деструктивни аспект либида, а парадоксално лијепим сликама о поређењу црва и трешања, о љубљењу живог мртваца, доноси спој неспојивог, смрти и живота (И да ће ме црви ко трешње у мају/ научити како да се снађем у бескрају).
,,Стока је нахрањена, новине су прочитане”
Кроз бритки хумор и оштроумно резоновање износио је критику друштва у колумнама које је писао за НИН, а колумне су постхумно објављене у књизи “Квадратура круга”. Радио је као новинар у “Борби”, уређивао часопис “Видик” и “Српски књижевни гласник”.
,,У његовом животу није све било само поезија, било је и много новинарства. И непрестано је читао. Сјећам се кад сам га у тинејџерским годинама питала за препоруку за читање, да се саблазнио. Сматрао је: шта има ко да ти препоручује – само читаш и тако живиш, нема живота ван тога. Много је и пјешачио по Бежанијској коси и слушао радио, што је остала традиција у нашој кући. Волио је „Вечерње новости“ и Радио Београд. Без новина није могао да живи. Кад смо ишли на море у Хрватску, на острво, само се чекало да дође бродица са новинама. Посљедње његове ријечи су биле: Стока је нахрањена, новине су прочитане“, причала је пјесникова кћерка Мирјана.
Петровића није занимало да ли ће бити поета лауреаутус (пјесник окићен ловоровим вијенцем славе), писао је према унутрашњем импулсу. Ипак, добитник је бројних пјесничких награда, признања и Жичке хрисовуље.
Познат је био по својим анегдотама, често је обитавао у кафани и уживао у разговорима са колегама. Једном приликом је добио и батине јер је изјавио да “данас сваки магарац пише, а још је трагичније што све те глупости и објављује. Због тих неталентованих будала много је шуме искрчено.” Из поменуте анегдоте изродила се “Поема о боксерској уметности”.
Рођен је на Благовијести, 7. априла 1937. године у Бјелуши, а преминуо 26. септембра 2002. године у Београду. Младост је провео у чачанском крају, а основна школа у Слатини код Чачка носи његово име. Дипломирао је на Филолошком факултету на катедри за југословенску књижевност и српскохрватски језик. Међу бројним издањима Петровићеве поезије, најзначајније су двотомне Сабране песме које је 2012. објавио English Book.
Наташа Лазукић
Извор: етрафика.нет
