Пише: Бошко Јакшић
Колико је данас Бењамин Нетањаху близу циља да преобликује регион и створи Нови Блиски исток, као што обећава?
Израелски премијер тешко да је остварио циљеве рата против Ирана, као што су промена режима и безусловна капитулација теократске власти у Техерану или спречавања Исламске Републике да блокадом теснаца Ормуз запрети глобалним енергетским хаосом, али може да буде задовољан ситуацијом у својој земљи.
Нетањаху и после месец дана ратовања и даље верује да може да отклони последњу претњу, иранску. Иако значајан део света осуђује агресију која отворено крши међународно право, он се ослања на Америку и готово једногласну подршку израелске јавности.
Премијер са најдужим стажом у историји земље адикт је ратова које користи да би ућуткао критичаре у земљи који га оптужују да плановима за потчињавање судства извршној власти или притисцима на медије озбиљно поткопава демократију и уводи диктатуру, те од Израела прави апартехејд државу по узору на некадашњу Јужну Африку, или Штази државу каква је била Источна Немачка.
Сан о мртвој зони
Док у Ирану ништа није завршено, Израел је поново отворио фронт на југу Либана, гађајући положаје Хезболаха све до Бејрута. У плану је потпуно чишћење терена по угледу на Газу.
“Морамо да дејствујемо брзо и пуном силом да окупирамо територију, одатле све протерамо, све уништимо и претворимо је у мртву зону”, каже пензионисани израелски генерал Узи Дајан.
Зашто се већи број Израелаца томе не супротстави? Зашто иста та већина позива Иранце да у име слободе и прогреса изађу на улице и сруше теократску власт, а немо посматра како Израел губи атрибут “једине демократије Блиског истока”?
Зато што је већина спремна да прихвати месијанску и ултранационалистичку државу или једноставно гледа своја посла. Израел је током деценије и по владе Нетањахуових конзервативаца и његових коалиционих партнера – религиозних циониста, милитантних националиста и представника странака ултраортодоксних Јевреја – у значајној мери отишао удесно.
Могуће је да је рат против Ирана најгори избор и да је Нетањаху најгори избор, али већина Израелаца не мисли тако. Верују му. Премијеров рејтинг је у успону. Као што сада велики број Израелаца одобрава рат против Ирана, таква подршка постојала је током рата у Гази. Постоји већинска сагласност око етничког чишћења и колонизације окупиране Западне обале. Нападе на Либан Нетањаху такође користи да себе представи као хероја и спаситеља Јевреја.
Према једном недавном израелском истраживању, пре најновијег рата само је скромних 37 одсто испитаника имало поверење у будућност земље, а тај проценат се сада попео на 50.
“Упркос рату, многи Израелци су показали обновљени осец́ај оптимизма, показујуц́и отпорност без обзира на недац́е,” пише провладин “Џерузалем Пост”.
Док Блиски исток гори, радују се и израелски произвођачи оружја, који не само да морају да надокнаде утрошено већ и да произведу нове количине које ће продати земљама Залива, од којих су многе погођене иранским дроновима. Израелски војни сектор, седми највећи извозник оружја на свету, идентификовао је њихову рањивост и жури му се да на томе капиталише.
“Морамо поштено да признамо да, из уске израелске перспективе, ситуација по нас није лоша”, изјавио је један бивши официр израелском порталу “Калкалист”. То је још један од разлога за то што убедљива већина Израелаца подржава рат против Ирана и верује Нетањахуовој реторици да ће рушење ајатолаха у Техерану помоћи јачању стратешке позиције Израела у региону и домаћој економији, која је претрпела велике штете током рата у Гази.
Нула, нула, нула
Израелска власт би да некако нормализује конфликт са Ираном јер, као ни њихов амерички савезник Доналд Трамп, нема идеју како да га оконча.
“Трајаће колико буде потребно”, поручује начелник Генералштаба Ејал Замир.
Проблем је што Израел није Украјина. Није у стању да прихвати дуготрајни рат изнуривања који би, по свим калкулацијама, био потребан за обарање иранског режима.
Док пропагандисти питају да ли ће Иран издржати још месец дана, нико не пита може ли то Израел. Важно је патриотски ћутати и молити бога да иранска ракета падне на неког другог. Ретки су и недовољно гласни агрументи да су досадашњи број погинулих Израелаца и нанета материјална штета довољан разлог да се рат прекине.
Страдале или рањене жртве и разорене зграде су већини израелских медија само делуxе “људске приче”. Постављање непријатних питања тумачи се као забијање ножа у леђа Израелу. Похвале Нетањахуовој одлучности и храбрости вишеструко надмашују текстове које објављује либерални “Хаарец”, чији угледни колумниста Гидеон Леви упозорава да Обећани народ постаје све милитантнији.
“Ниједан рат у израелској историји, са изузетком првог (1948, када је створена држава), није донео дугорочне бољитке. Никакве. Нула. Већина њих били су ратови по избору, а избор је увек био најгори”.
Нетањаху капиталише на расту сопственог рејтинга и нада се да ће његов десничарски “Ликуд” поново победити на изборима који се очекују ове године. Он је тај који одређује ко је лојалан а ко издајник. Он је тај који позива на јединство. Парадоксално да о свему одлучује неко ко заобилази старе законе, а предлаже нове који утврђују његову апсолутистичку власт. Неко ко је израелско друштво поделио као нико пре њега.
Рат против Ирана, као и доскорашњи у Гази морао би да узнемири јеврејски народ, који своју дуговечност највише дугује духу заједништва и солидарности.
Уунутарјеврејски раскол
Јевреји у Израелу јесу масовно окупљени око премијера најдесније владе у историји земље, али Јевреји у дијаспори, посебно у САД, не мисле да агресија и брутално насиље могу да донесу ишта добро.
Док Нетањаху поручује: “Само још један рат, само још једна победа, само још једно циљно убиство”, мањина либералних Јевреја у Израелу и већина ван његових граница сматра да таква агресивна политика изолује и дискредитује Израел у свету, чак утиче на пораст антисемитизма.
Нетањаху је успео да велики број Израелаца прихвати милитаризацију свог друштва које је у стању перманентног непријатељства са Арапима и посебно са аријевским Иранцима, који су од времена исламске револуције 1979. означени као “егзистенцијална претња” јеврејској држави.
Мантра о “ђаволском суседству” почела је озбиљно да се руши током рата у Гази. Међународни кривични суд оптужио је Нетањахуа за ратне и злочине против човечности и за њим расписао потерницу, али већина Израелаца, због строге медијске цензуре, ни данас не зна какве је злочине против Палестинаца починила њихова армија. Готово религиозно верују својим одбрамбеним снагама. То такође доприноси чињеници да су критичари агресије на Иран сасвим ретки.
Израел је у деценијама после свих ратова са Арапима култивисао представу о непобедивости своје армије и о Мосаду као најбољој обавештајној служби света. Иако у кратком рату 2006. није успео да победи либански Хезболах, ни да у рату 2023–2025. уништи палестински Хамас, израелско лидерство шири наратив о земљи која је острво цивилизације у мору варваризма, држави која је у стању да се одбрани од претњи “муслиманских хорди” и свих који би да Јевреје гурну у море.
Тај наратив који су ширили медији блиски израелским лобистима био је довољно уверљив да америчке администрације редом Израелу шаљу бланко чек вредан неколико милијарди долара. Данас је Вашингтон остао усамљен у безрезервној подршци коју су почели да ускраћују чак и европски савезници.
Стари и нови савезници
Синхронизовани америчко-израелски напад на Иран додатно је оборио ионако проблематичну репутацију америчког председника и израелског премијера. Агресија на једну суверену земљу брутално је кршење међународног права. Удар је описан као “превентивни” одговор на “непосредну опасност” од Ирана, иако то ничим није потврђено и неодољиво подсећа на фабриковање лажних доказа о ирачком поседовању оружја за масовно унуштавање, што је био претекст инвазије 2003.
Ко је ту главни а ко саучесник? Рекао бих да је кључни инспиратор био Нетањаху, да се Трамп није много двоумио око тога да раскине са политиком својих претходника, али да је задржао командну позицију и да је он једини који Израелцу може у приватном разговору да нареди да се придружи прекиду рата. Американци би потом наставили да преговарају са Техераном, препуштајући Нетањахуу да јавно испољава резерве према таквој одлуци – све зарад личног рејтинга.
Друга ерупција израелско-иранских непријатељстава – прва је трајала 12 дана јуна прошле године – наводи на подсећање на историју њихових међусобних односа која је пуна обрта.
Први премијер Израела, Давид Бен Гурион, разрадио је стратегију “стратешке периферије”, а то је значило имати добре односе са Турском и Ираном како би се Арапи нашли у сендвичу. Иран шаха Резе Пахлавија и Израел имали су толико блиску сарадњу да су радили на заједничком пројекту производње ракета.
Годину дана после обарања монархије и револуције ајатолаха Хомеинија, Израел је током иранско-ирачког рата тајно дотурао оружје Исламској Републици како би ослабио свог тадашњег највећег непријатеља Садама Хусеина. Ситуација се драматично променила од како је теократска власт у Техерану “ционистички ентитет” – Израел, ставила уз бок “великом сотони” – Америци. Иран је окупљао своје шиитске савезнике у “Осовини отпора”, ослањајући се у Сирији на власт Башара ел-Асада, у Либану на Хезболах, у Ираку на разне проиранске милиције, у Јемену на Хуте. Списак је проширен палестинским сунитима из Хамаса.
Израел је неутралисао противнике тако што су после Египта и Јордана још три арапске државе успоставиле дипломатске односе са Израелом. Уједињени Арапски Емирати, Бахреин и Мароко потписали су 2020. Аврамове споразуме, које Трамп књижи као велики успех своје дипломатије.
Нова савезништва нису укинула стара непријатељства. Нетањаху није одустајао од намере да једном засвагда уништи ирански нуклеарни програм, за који тврди да му је циљ производња атомске бомбе, али узалуд је од Американаца тражио да му се придруже. Барак Обама не само да није хтео рат већ је 2015, заједно са још пет светских сила, прихватио споразум који је превидео да Иран своја нуклеарна постројења стави под стриктну контролу Међународне агенције са атомску енергију, у замену за поступно укидање међународних санкција.
Нетањаху је тешко прикривао нетрпељивост према америчком председнику и није пропуштао да нагласи да је његово средње име Хусеин. Онда долази Трамп, који 2018. једнострано раскида Бечки споразум, креће са политиком “максималног притиска” на Иран, али, као неко ко је у кампањи био оштар критичар америчких интервенција по свету и “глупих” ратова, није био спреман да прихвати Нетањахуов позив за заједнички напад.
Одазваће се јуна 2025. Амерички бомбардери гађају три иранска нуклеарна постројења, а Израел и Иран први пут међусобно размењују ракетну паљбу. И једни и други су тврдили да су ирански нуклеарни потенцијали уништени, да би осам месеци касније себе демантовали покрећући нову војну кампању. Пређашњим циљевима придодати су нови: разарање иранског програма балистичких ракета и – промена режима у Техерану.
Иранска војна инфраструктура свакако је претрпела велике штете, мада Исламска револуционарна гарда и војска настављају са узвратном ватром по Израелу и Заливу. Режим није промењен. Наслућују се и напрслине у америчко-израелском савезништву.
Трамп нема подршку своје јавности, рејтинг од 36 поена најнижи је у оба мандата, а у новембру се приближавају избори за половину Конгреса. Американцу се жури да изађе из рата. Нетањаху не брине о подршци Израелаца а рејтинг му расте. Њему се не жури.
Поуке Суеске кризе
Разлике су ипак козметичке природе и далеко су од времена када односи Израела и Сједињених Држава нису били тако блиски као данас. Било је то када су јуна 1956. Велика Британија, Француска и Израел покренули су рат против Египта након одлуке председника Гамала Абдел Насера да национализује Суецки канал. Тројна агресија, чији је циљ био обарање режима у Каиру, у почетку је бележила успехе. Англо-француске снаге брзо су напредовале а Израелци су заузели Синај. Онда су интервенисали Америка и Совјетски Савез. Вашингтон је финансијски запретио Лондону, који је убрзо приморан на понизно повлачење. Британија је дефинитиво престала да буде доминантна сила Блиског истока. САД су узеле и њено и место Француза. Израелци су брзо схватили на кога треба да се ослоне. Египат је сачувао суверенитет и успео да преузме Суецки канал.
Седам деценија касније, у теснацу Ормуз – кроз који пролази петина светске нафте – лако би могло да се догоди да потону америчко-израелске амбиције да елиминишу Иран и остваре потпуну контролу над Блиским истоком. Као један од пет предуслова за прекид ватре Иран тражи право да танкерима наплаћује пролазе кроз Ормуз.
Блокада заливског мореуза затекла је агресоре неспремним, иако се о томе говорило годинама. Претње стварањем “пакла” нису уздрмале Техеран. Вашингтон и Тел Авив нису осмислили тактику како да спрече да Иран не контролише рат и да се, упркос свим губицима, намеће као равноправан партнер у очекиваним преговорима о прекиду ватре.
Шта је лекција подсећања на суецку кризу? Војна моћ није довољна да спасе империју. Америка би данас могла да преузме улогу победника у рату који губи. Интереси економије, посебно енергетике, окрећу глобалне балансе моћи потврђујући да се исход рата не одређује искључиво на бојном пољу.
Трамп је блискоисточне конфликте знао да опише као “луде”, али његов и Нетањахуов рат против Ирана могао би да буде “најлуђи”. Показује се да и један и други имају војну надмоћ, али нису способни да Ирану наметну своја решења.
Трамп понавља да је Иран већ поражен. Нетањаху каже да је рат прилика да Израел из сукоба изађе као “глобална суперсила”. Искуство учи да царства пропадају када њихов војни домет надмашује њихову политичку стратегију, када им економски темељи ослабе и када људи којима желе да доминирају опстану довољно дуго да наџиве њихову надмоц́ну силу.
Извор: Време
