Пише: Борислав Пекић
Сваки је систем теоријски изводљив. Начелно узев, свака се конзистентна идеја може пројектовати у стварност. У пракси, међутим, тамо где се околности никад не могу баш сасвим предвидети, и оне ометајуће елиминисати, настају тешкоће којима захваљујемо за оно мало природног, спонтаног, слободног живота што га, с времена на време, уживамо. Нашем начину живота недостаје доследност и отуда потиче већина духовних, душевних и друштвених криза. Антропофагос, људождер, није патио од тих криза јер му морал није био у сукобу са укусом, а наш строго осуђује бар половину онога што осећамо, чинимо или мислимо.
Преостала половина, у срећном складу с личним мерилима, у несрећном је противречју с неким општим. Тако је несклад општи и потпун.
Његова апсолутност, претворена у Природан Поредак Ствари, у Правила Игре, којима се повињујемо ако себе сматрамо грађанима, ако држимо до припадности тзв. грађанској цивилизацији Разума и Мере, онемогућује сваки слободан избор у оквирима датог животног клишеа. (Избор ван њега је бекство.) О некаквој рационалности, о некаквом уистини разумном животу, не може овде бити ни речи. Нико, наиме, не може рационално живети ако његовим понашањем диктирају два опречна, непријатељска система вредности. Од тога се може једино пошашавити. Као Буриданов магарац између два пласта сена.
Таквим магарцем осећаће се и адвокат Леонид Његован кад на тему ове дихотомије буде размишљао 1941, приликом породичног божићног скупа у Турјаку крај Љубљане. Али му то неће сметати да са генерализацијом продужи: сазнање да је човек магарац помаже да се то буде лакше. Размишљаће, дакле, и о томе да су Револуције колективне рационализације ових дилема.
Крвљу се савлађује противречност грађанског бића. Између морала и чина опет се ствара кореспонденција. Нови морал изискиваће и одговарајуће, друге чинове. Кад се отпочну предузимати трећи, точак дихотомије почеће да се поново окреће.
У наставку ће господин адвокат доћи до убеђења да се буржоазија, којој је по дефиницији и сам припадао, мора одлучити између неба и земље, хришћанске и акционарске етике. У противном, изгубиће свет у корист класе, која, бар привремено, буде успела да споји морални идеал с реалним људским интересом. Тако ће доспети до пројекта идеалног буржоаског свемира. Он ће се оснивати на једној од чувених симеонских пословица, по којој се све на свету догађа у процентима — Ен постотис…
Ово је фантазмагорично размишљање једног грађанског интелектуалца разочараног стањем друштва што му је 1941. остављено у наслеђе. О чему би и како размишљао разочарани интелектуалац године 1979? (Под условом да бар приближно зна чиме је разочаран, и да још увек уме то да буде.) Без правог, искреног, а изнад свега дубљег одговора на ово питање, одговора који је и сам лишен предрасуда разочарења, немогуће је написати савремени роман о савременом интелектуалцу.
Уместо тога, увек ћемо добијати реалистичку причу о малограђанину или романтичарску причу о неграђанину свих времена.
Овај запис, међутим, не пишем због литературе. (Дођавола са литературом!) Пишем га због свог живота који опет почиње да клизи трачницама рутине, на којима су све станице унапред обележене, и једина се узбудљивост може осетити у повременим закашњењима да се до њих стигне. Приближава се време мојих фамозних декадних мена и ја се изнова осећам узнемирен и конфузан као лета 1968. кад сам на Златибору одлучио да дођем овамо на Тибет…
Извор: Borislavpekic.com
