Пише: Борислав Пекић
После седам месеци излазим из болнице …
Истовремено, излази из штампе Време чуда. (Будући да идем у Словенију на опоравак од болнице и картања, уз велике муке и обећање да га ни рођеној мајци нећу показати, добијам примерак пре Јавног тужиоца. Узгред ми се чини да све што се тиче мене мора увек да се тиче и Јавног тужиоца.) …
Мој је утисак да сам из болнице изашао у бољем стању него моја књига из штампарије. Бледо љубичасте корице, образи смрти која се стиди себе и своје природне кадаверски интензивно лила фарбе, скривају се под двобојним омотом, чији је горњи правоугаоник марински плав, у грубој свађи с бојом корица, а доњи од »прдимиш« нијансе за коју још није измишљено име.
На унутрашњој страни омота зовем се Бранислав, напред и позади, Борислав. Признајем да, после мојих псеудонима Адам Петровић и Борислав Петровић, они још боље илуструју моју урођену потребу да останем у сенци, али ме онда чуди зашто и друге могућности, као што су Берислав, Боривоје, Бора, Борко и Борис, нису искоришћене. (Варијанту ‘Борисав’ новине издашно рабе.) Адреса издавача »Просвете«, међутим, тачна је.
У самом тексту нема много грешака, осим мојих. (Рђаво схваћена хебрејска мера за тежину изнела је на сто Тајне вечере неколико тона зеља.)
Па ипак, срећан сам. Идиотски срећан, премда знам да се клопка замном коначно затворила.
Извор: Borislavpekic.com
