Пише: Борислав Пекић
Едуард Сам производи своје чудесне тачкице, своје дубоке недоречености и своја бучна ушмркавања ..,
Седимо у собици код Д. К. Чита се Башта, пепео. (Требало је да чујемо само одабране одломке рукописа, али полако, с теме на тему, мало унапред, мало унатраг, чита се мање више све, па онда и оно мало што се прескочило. Памћење писца је феноменално. Свакога писца, не само Д. К., М. К. који наше ствари воли да чита сам — ако их чита, на шта не бих пару дао — тврди да смо један одломак већ чули.
»А где вам је, молим вас, чувени шешир?«, у коме се распада килограм говедине, купљене у Бакши, са лажи-пчелом као неком свиленом машиницом, која уз то још и зуји. Но, Д. К. зна боље. »А где вам је, молим вас, чувени шешир?« није читано. Он, наравно, има право. М. К. је узвицима »то је сјајно«, »то са шеширом је било сјајно« покушао да позове у помоћ таштину писца, да би у савезу с њом успавао његову меморију. Чита се и све о шеширу који господину Едуарду Сарну служи као приручни фишек за месо…
Ја не знам за овакву евокацију детињства. Не знам ни у Детињству у Аграму. Не знам за овакву равнотежу лирског и пародијског, носталгије и анализе, заноса и разума, суза за које човек не зна јесу ли од плача или смеха. (Биће ипак да су од плача, а смех да је тек алиби одраслог човека.) Храбро пронађене, дубоко схваћене и бриљантно преведене успомене … Успомене, које премда нису, могу бити и моје и, премда нису, могу бити успомене Ф. Д. или М. К., које престају, а можда никад стварно и нису биле, Д. К., које сада поготову више нису његове, него свеуспомене, сам процес меморирања једне читаве и уклете и изабране расе ,..
У међувремену, мислим и на тај шешир. Грађански шешир Едуарда Сама, последњу залогу његовог малтретираног грађанског достојанства — јер грађанин је он упркос унутрашњем бунту противу конвенција — исти онај шешир што га је мој Арсеније Његован ставио на главу, пре него што се, прошавши улицама, по којима се, једне касне јесенске вечери, године 1944, гурао неки чудан, ненегован прасвет, док су се по угловима играла кола, слична канибалским ритуалима, одшетао на пуст Калемегдан, сео на клупу окренуту Северозападу, вечном правцу породичне агронаутике, којим је управо, као какво златно руно, ишчезавала контура сунца, и издахнуо с мирисом својих спаљених кућа у ноздрвама …
Ма шта се десило, човек свој шешир мора задржати на глави…
Никоме не кажем да сутра ујутру одлазим у болницу.
Извор: borislavpekic.com
