Пише: Борис Буден
Славни Фламарионов дрворез, иконички приказ свијета на прагу ренесансе, илустрира надреалну сцену: доспјевши на крај свијета – мјесто на којем небески свод додирује равну земаљску плочу – млади човјек, вјеројатно ходочасник, протурио је главу кроз опну неба и загледао се у … не знамо што.
Бројни тумачи симболичког значења ове илустрације, настале највјеројатније тек у 19 стољећу, нису пронашли никакво објашњење за оно што је тај лик угледао с ону страну познатога свијета. Неки су у нејасним контурама видјели слику бога, други су ту препознали уређаје свемирског механизма, а трећи, сликовни приказ Аристотеловог Непокренутог покретача.
Оно међутим, што је на тој илустрацији очигледно и око чега нема спора, је њезина права и једина тема, момент разоткривања оног још невиђеног, односно усхићење које прати тај чин и које проматрач те сцене дијели с њезиним протагонистом, ликом човјека који се усудио главом пробити хоризонт постојећег. Све остало је другоразредно – кич баналне стварности.
У свом симболичком значењу, овај стари Фламарионов дрворез говори нам више о студентским протестима у Србији но сви данашњи медији заједно, било социјални било асоцијални. Напаљени на спектакл, као пубертетлије на porn-hub, засићују нам зјенице једном те истом сликом која се понавља у бесконачном loop-у: маса која пенетрира јавни простор, маса која се накупља и диже, набрекла до пуцања, маса у акцији, маса одозго, маса одоздо, маса с лијеве и с десне стране, у покрету и застоју, у детаљу и у крупном плану, цинично умањена у прорежимској перспективи, оптимистички увећана у протурежимској. Па онда опет маса, па још више масе … Коликогод спектакуларан, читав тај визуални overkill, хтио не хтио, служи једној сврси – да распири двије слатке илузије и прикрије једну горку истину.
Прва је, да је маса, стотињак година након свог првог ступања у политичку арену сувременог свијета још увијек релевантни политички субјект, како у добру тако и у злу. У кречани грађанско-либералних мозгова, она још увијек игра важну улогу, премда на сцену више не излази без костима. Једном, у прљавим, смрдљивим крпама популизма, а другом приликом у сезонски актуалном аутфиту цивилног друштва. Док на прву публика псује и пљује, другој одушевљено пљешће. Зато европска и западна јавност српске студентске протесте, без обзира на њихову масовност, уопће не примјећује.
Александар Тутуш: Српски графити и бескућно право – Кад се војска на Косово врати
Маса без костима, коликогод спектакуларна њезина медијска презентација, остаје невидљива. Све би наравно било другачије да су студенти изашли на улице под заставама Србије и Русије, зазвали Косово и скандирали Путину. Згрожена дивљањем примитивних Балканаца, заведених популистичким манипулацијама, Европа би нашла још један разлог зашто Србији нема и не може бити мјеста у њезином „цивилизацијском кругу“. Да су, напротив, подигли заставе Европске Уније, НАТО-а, или оне дугиних боја и објавили да су изашли на улице у име демокрације и европских вриједности, а против илибералних аутократа, као што су Путин, Орбан и Вучић, читава би Европа на челу с Урсулом вон дер Лајен стала на страну храброг цивилног друштва које је повело Србију у европску будућност. Али авај, српски студенти нису ни једно ни друго. Они, заједно са свима који су уз њих јавно стали, нису чак ни маса, што ни њима наклоњени медији не могу схватити, а ни приказати.
То, дакле, да је маса на улицама данас још увијек у стању радикално промијенити дану стварност, чиста је илузија, слатка додуше, али ипак само илузија. Ако не прије, то се јасно показало оне давне суботе, 15. фебруара 2003., када су у шест стотина градова свијета милијуни људи изашли на улице протестирајући против најављене инвазије Ирака, илегалне војне интервенције и окупације једне суверене земље, коју су њезини актери пред Вијећем сигурности и пред читавом свјетском јавношћу легитимирали смијешним петпарачким лажима. Људи су реагирали највећим масовним протестом у повијести човјечанства. Само на римским улицама маса је бројила три милијуна људи. Лондон је доживио највећи политички скуп у својој повијести.
И, што се догодило? Ништа! „Коалиција вољних“ обавила је посао, послала у смрт преко 150.000 људи од чега двије трећине цивила и милијуне Ирачана отјерала у избјеглиштво. Либералне западне демокрације, иначе толико поносне на своје демократске вриједности, у потпуности су игнорирале вољу маса. Прекршиле су законе, починиле злочине и то све не само без казне, него и без икаквих политичких посљедица. Данас, када се у Европи ствара нова „коалиција вољних“ за наоружавање и рат, демонстрира се само још у Нишу. Против чега, или за што, то Европа не зна, нити ју занима.
Али ту је и друга, једнако слатка али зато ништа мања илузија, она која је у студентима и људима који их слиједе препознала народ, односно читав протест схватила као сукоб између доброг народа и лоше државе. Дакле, на једној страни је честит, непокварен, истине и правде жељан народ који је предвођен студентима изашао на улице да би поправио неваљале, дисфункционалне институције своје „заказале“ државе, или у командном језику западне доминације, honest & brave people vs. failed state.
Војин Грубач: Режим и опозиција су малигне ћелије на тијелу Србије
На другој страни је, наравно, корумпирана и од народа отуђена политичка елита која је отела и упропастила државу. У том смислу је и коначна сврха протеста јасна и недвојбена: очистити државу од покварених елемената и тако над њом обавити неку врсту генералног ремонта, након којега ће она прорадити као нова. Србија ће на концу постати нормална, уређена држава у којој ће институције обављати свој посао, закони се поштивати, а слободна и независна јавност, удружена с увијек будним цивилним друштвом, у ходу уклањати можебитне девијације. Тиме ће капитализам напокон добити свој оптимални правно политички оквир унутар којег ће покренути непрекидни раст, без криза и сукоба, уздижући, попут плимног вала, животни стандард и опће благостање свих чланова српског друштва.
Дуги српски кошмар „недовршене државе“ напокон ће доћи својем крају. Српски народ пробудит ће се у стварности своје обновљене државе која ће попут швицарског сата равномјерно откуцавати вријеме среће и благостања, ако не до вјечности, а онда барем док их смрт не растави, што се, наравно, никада неће догодити.
А што је с политичким партијама, односно опозицијским политичарима, зар за њих нема мјеста у овој причи о сретној српској будућности? Истина је, нема их међу главним актерима српских студентских протеста, што ипак не значи да нису присутни. Као гладне вране засјели су на околним осматрачницама и чекају да режим, под притиском масе, пукне, извали се на леђа и открије слабине па да му се увуку у утробу и почну гозбу. Ако не, ником ништа. Нису ништа рискирали па ништа неће ни изгубити. А чекати, то знају најбоље, они то могу и довијека ако треба. У ствари, читава политичка сфера, дакле партијски односно парламентарни систем, наводно сама кичма модерног демократског друштва, готово је потпуно одсутна из самог догађаја. Можда зато што је постала ирелевантна. Да не буде забуне, све нам говори да су политичке партије и сам парламентарни систем у политичком животу (српског) друштва постали сувишни. Штовише, уопће нам не недостају. Чак напротив, истинско искуство слободе, наде, људског достојанства указало се тек кад смо их гурнули у страну.
То нас је довело и до питања о оној горкој истини скривеној иза слатких илузија. Ништа ју не разоткрива боље од темељног парадокса српских студентских протеста – очигледног несразмјера између силне енергије коју је протест генерирао, масовне мобилизације најширих слојева грађана, њихове спонтане колективне креативности, социјално формативне самоорганизације и самодисциплине, супериорне медијске самоартикулације, њихове упорности и истрајности, све скупа без преседана, не само у српској, него и у европској модерној повијести – и, с друге стране, крајњег минимализма њихових политичких захтјева. Па све што они траже, је да се поштује постојећи закон и да се то чини јавно. То и ништа више. Али, видимо, и то је превише. Они су нереални, јер траже могуће.
Александар Тутуш: Српски графити и бескућно право – Кад се војска на Косово врати
Студенти, а потом и сви који су пошли за њима, учинили су што нису смјели – ухватили су либералну демокрацију за ријеч, што им она неће опростити. Цинизам је био и остао њезин интринзични модус операнди, прешутна претпоставка сваке вјере у њезине идеале: у народ као суверена у својој демократској националној држави и међународном поретку, заснованом на правилима и законима; у фигуру слободног индивидуума као центра свеколиког универзума који у једнакости с осталима, преко својих демократски изабраних представника, уређује живот заједнице на добробит свих; у институцију јавности, неовисне и објективне, која у слободној размјени различитих идеја с лакоћом производи рационалност и правичност; у правну државу, снажно и активно цивилно друштво и, напосљетку, у недодирљиво приватно власништво и на њему засновано слободно тржиште, чија ће невидљива рука прије или касније нахранити сва уста и осигурати свима солидан кров над главом…
Али, зар смо заборавили, и прије но што ће јој се тај кров срушити на главу, Србија је два пута слијепо повјеровала у овај идеолошки кич. Најприје, деведесете, заједно с масама Источне Европе, у епохалном повијесном обрату познатом под именом пада комунизма. Услиједила је стварност националистичке мржње, приватизацијске пљачке, ратова, етничких чишћења, злочина, територијалног сакаћења, моралног понижења, економског пропадања. Десетак година касније, у такозваној Петооктобарској револуцији, Србија је још једном полетјела грлом у либерално-демократске јагоде, да би одмах потом завршила у трњу бесконачне транзицијске дистопије, на шугавој периферији европског и глобалног капитализма, у уставно територијалном провизорију, корумпираних елита и институција, земље и народа у стању перманентне недовршености и чекања на чудо – демокрацију каква она треба да буде односно каква већ јест, али ондје другдје, у Европи, Западу …
Зар данас, након овога, нетко доиста озбиљно мисли да Србија још једном покушава исто, да је сву ту слободарску енергију, вољу за радикалном промјеном, досад невиђену слогу и солидарност, покренула шака понављача, лијених, неспособних и приглупих, који ево по трећи пут излазе на поправни из демокрације?
Фламарионов дрворезац није свој главни лик смјестио у центар свијета, идилични пејзаж земље као равне плоче, јасно ограничене хоризонтом познатог и могућег. Напротив, довукао га је до самог руба тог свијета, онамо гдје га је небески свод притиснуо на тло, натјерао га да се савије и клекне, да би баш на том мјесту пробио главом на другу страну, у свијет иза хоризонта. Он га види. Не ми, који стојимо у центру. Као у Србији данас. Видимо масу, али не видимо оно што она види, јер је главом већ с ону страну хоризонта. Контуре су нејасне и немогуће их је именовати. Али грдно се вара сватко тко се нада да нас с оне стране чека добро познати рецепт: смјена власти; нови избори; скупштина састављена од аутентичних представника народа; некорумпирана, ефикасна егзекутива која без задршке спроводи законе; ново аутохтоно цивилно друштво, истински неовисни медији и сличне равноземљашке фантазије распадајућег либерално демократског поретка.
Војин Грубач: Режим и опозиција су малигне ћелије на тијелу Србије
Уосталом, сам тај чин побуне и протеста, у његовој енормној енергији и димензијама, мотивиран је, прије свега, егзистенцијалним искуством краја једне епохе, једног свијета чије су се истине и узвишени идеали разоткрили као лажи и празне илузије. Ништа се не би догодило, да је у Новом Саду једна сфушана надстрешница пала на пар несретника. Али није, него се читав небески свод владајуће идеологије срушио на друштво, или точније, на оно што је од њега остало након деценија његова неолибералног растакања. И то што је данас устало на побуну, остатци су остатака тог друштва, протјераног из институција државе, пропалог кроз законске параграфе, огађеног идеологијом, исмијаног и испљуваног у масовној култури, занијемјелог у парламенту и распроданог, у бесцјење, на тржишту рада. Зато то што видимо на улицама српских градова није маса, него друштво, само што медији, какви јесу, немају ни ријечи ни слике да нам то кажу и прикажу.
Јер то друштво, које је само остало без крова над главом, једини је кров који их може заштитити од небеског свода који пријети да их здроби под собом. Свијет, какав данас јест, није више мјесто за живот, него пријетња самом опстанку живота.
Отуда су управо студенти ти који су повели побуну. Не зато што као каква авангарда познају пут у бољу будућност, него зато што немају будућности. Нација којој данас још наивно и невино припадају, до краја стољећа бит ће само још гомила беспомоћних стараца, далеко бројнија од дјеце која би их могла уздржавати; језик који говоре и на којем уче већ је данас дигитално мртав; технологија која их још фасцинира, убрзано им кује робовске окове и плете омче око вратова; ако их не спрже нуклеарне бојеве главе, спржит ће их паклено сунце. Они немају избора. Или ће радикално промијенити свијет у који смо их бацили, или их неће бити.
Извор: Машина.рс
