Пише: Драган Радованчевић
Док седимо сами, ми смо у стању потенцијалне блискости. Док седимо у „погрешном“ друштву, ми смо у стању активног губљења сопства. У свету изопачених вредности, где се интима често претвара у робу, повлачење у мали круг је стратегија преживљавања
У свету који агресивно промовише екстравертност као врхунску друштвену валуту, постоје људи који се упорно повлаче у мале, готово херметичне кругове. Они своје мисли, оно највриједније што носе у себи, деле тек с неколицином одабраних. Често их околина доживљава као асоцијалне или, у горем случају, надмене.
Међутим, клиничка пракса и дубље понирање у људску психу говоре нам нешто сасвим друго. За ове људе, блискост није питање социјалног престижа, већ питање елементарне хигијене духа. Они не бирају изолацију ради ње саме, већ бирају аутентичност наспрам буке која прождире субјективност.
Социјална патологија
Мука је у томе што живимо у окружењу које је засићено оним што називамо социјалном патологијом: површним односима, хушкањем и непрекидним такмичењем у томе ко ће бити гласнији. У таквом „шуму“, сензибилна особа, она чији унутрашњи свет захтева фину обраду и дубоко разумевање, осећа се угрожено.
За њих је размена мисли са онима који не деле исту „граматику осећања“ исцрпљујућа. То није само досада, то је врста егзистенцијалног притиска у којем се осећају примораним да глуме, да поједностављују себе или да се крију иза социјалних маски како би преживели интеракцију која им суштински ништа не нуди.
Усамљеност у маси и чежња за „својима“
Парадокс који смо поменули: да нам „наши“ људи недостају више док седимо у туђем друштву него када смо потпуно сами, погађа саму срж људске потребе за огледањем. Када смо сами, ми смо у дијалогу са собом. То може бити тешко, али је барем искрено. Међутим, када смо окружени људима који нису „наш круг“, ми смо болно свесни одсуства истинске повезаности. То друштво делује као нека врста негативног огледала: оно нам сваким својим покретом, сваком испразном реченицом и сваким одсуством дубине, показује шта је то што нам у том тренутку недостаје.
Бити међу људима с којима не делимо дубоку емотивну фреквенцију је као покушај дисања у просторији без кисеоника. У том тренутку, чежња за „нашим“ људима, онима који разумеју наше тишине и с којима не морамо да објашњавамо сопствене метафоре, постаје неподношљива. Они нам тада недостају јаче јер је контраст између онога што тренутно трпимо и онога што нам уистину треба постао кристално јасан. Док седимо сами, ми смо у стању потенцијалне блискости. Док седимо у „погрешном“ друштву, ми смо у стању активног губљења сопства.
Очување субјекта у свету перформанса
Мали круг људи за ове појединце представља неку врсту „карантина за душу“. То је простор безбедности у којем је могуће одбранити доброту и емпатију, вредности које спољашњи свет често третира као аномалије. У том кругу нема потребе за перформансима које налаже диктатура адвертајзинга или друштвени императив да стално будемо „најбоља верзија себе“. Ту је дозвољено бити несавршен, тужан или збуњен.
Чување мисли за мали број људи је заправо чин одговорности субјекта према сопственој истини. Ако своје најдубље увиде просипамо пред онима који их не могу или не желе разумети, ми их на неки начин обезвређујемо. Искреност је кисеоник блискости, али она захтева поверење које се гради годинама. У свету изопачених вредности, где се интима често претвара у робу, повлачење у мали круг је стратегија преживљавања. То је покушај да се сачува мрвица аутентичности у свету који нас стално тера на конформизам.
Бол непрепознавања
Наши људи су нам неопходни као огледала у којима се не видимо само онаквима какви тренутно јесмо, већ и какви бисмо, уз њихову подршку, могли постати. Кроз тај специфичан вид дијалога, ми заправо изоштравамо сопствено мишљење и продубљујемо увид у најскривеније делове свог бића, претварајући хаос унутрашњих утисака у јасан и проживљен смисао. Тек тада, у тој сигурној луци поверења, добијамо снагу да превазиђемо сопствена ограничења и да аутентично припадамо људској заједници која више није само збир странаца, већ простор заједничког раста и истинске људскости.
Без те потврде, без те узајамне размене у којој смо виђени и прихваћени, живот се претвара у низ механичких операција. Зато је важно не осуђивати оне који бирају уске кругове. Они заправо бране саму могућност блискости у свету који би је најрадије укинуо у корист ефикасности. Њихова усамљеност у гужви је врисак потребе за дубином, за оним што живот уистину чини вредним живљења. А то су увек и искључиво односи у којима смемо да будемо то што јесмо, без страха и без маски.
Извор: Време
