Пише: Бојан Муњин
Из читаве аутобиографије осјећа се огроман презир према британској политици у Другом свјетском рату, која не само да је уништила живот једне краљевске породице, него и животе милиона људи на Балкану.
Каже се у народу да је живот некоме мајка, а некоме маћеха. Ова пословица могла би се слободно односити на принцезу Јелисавету Карађорђевић, као и на њеног оца, кнеза Павла Карађорђевића, којег хисторија познаје као човјека који је 1941. подржао Тројни пакт с нацистичком Њемачком. Читаву ту драму породице Павла Карађорђевића, од потписивања тог фаталног пакта, каснијег изгона те фамилије у Африку, забране комунистичких власти да се врате у Југославију и вишедеценијског егзила између Европе и Америке, описала је Јелисавета Карађорђевић у књизи „Тамо далеко“ (Вукотић Медиа Београд), која свакако представља вриједно хисторијско свједочанство о бурним временима XX. вијека. Наиме, кнез Павле Карађорђевић био је након убиства југославенског краља Александра Карађорђевића у Марсеју 1934. године приморан да преузме бригу о управљању Југославијом, јер краљев насљедник, син Петар, у то је вријеме био још малољетан. Од те 1934. године до почетка Другог свјетског рата, у временима која су најављивала свјетску катастрофу, кнез Павле је на све начине покушавао да одржи Југославију на окупу. Смијенио је проњемачког предсједника владе Милана Стојадиновића и с Хрватском сељачком странком успио је углавити тзв. споразум Цветковић-Мачек и унутар Југославије стварање бановине Хрватске. Али, силе рата биле су врло моћне, смртоносне и уништавајуће: Њемачка је хтјела пошто пото покорити читаву Европу и у тој слагалици Хитлеру је требала Југославија као сигурна зона за ширење на југ и исток.
Кнез Павле је врло дуго био тврд орах у преговорима с Хитлером, али на крају дана био је свјестан немогуће позиције: „Ако пустимо Немачку да уђе у Југославију, пропали смо, а ако их не пустимо, такође смо пропали“, говорио је. Подржао је тај пакт, како је сам рекао, да би добио на времену да стигне оружје од Британаца и да се припреми обрана против нациста. Британско оружје није стигло и времена за обрану није било. У Београду је два дана након потписивања тог пакта, 27. марта 1941. године изведен војни пуч, а кнез Павле и његова породица били су у пратњи службеника британске амбасаде у Београду – експресно протјерани у Кенију. Након тога је нацистичка Њемачка окупирала Југославију и створена је усташка НДХ. У њој је судбина стотина хиљада Срба била запечаћена и југославенска катастрофа коју је кнез Павле покушавао да спријечи могла је да почне…
Читамо у књизи како Јелисавета Карађорђевић пита свог оца: „Тата, новине пишу све најгоре о теби а моја школска другарица каже да си ти фашиста. Зашто смо ми овде у Африци и када ћемо да идемо кући?“ Наслов књиге „Тамо далеко“ у ствари има двоструко значење: „тамо далеко“ је та кућа у Београду за којом је чезнула дјевојчица Јелисавета, управо зато што је „тамо далеко“ било и потуцање од немила до недрага, како је она и њена породица живјела читав живот.
Три вриједне компоненте има ова књига, која представља неку врсту комбинације између дневника и аутобиографије: у свему што пише, од перфидних политичких игара свјетских сила до властитих интимних бродолома, Јелисавета Карађорђевић је потпуно отворена и искрена до краја. Друго, у књизи видимо да она никада није одустала од тешког и претешког посла доказивања истине о ономе што се заиста догодило у тренутку тог пуча 27. марта 1941. године, као и у исправност дјеловања њеног оца. Кнез Павле Карађорђевић, коначно је постхумно рехабилитиран свих осуда, крајем 2011. године одлуком надлежног суда у Београду, те је тако коначно постао потпуно невина особа.
У јавности данас и даље трају натезања о Тројном пакту и о том пучу, али из аутобиографије Јелисавете Карађорђевић барем је неколико ствари јасно: кнез Павле из српске династије Карађорђевић, по дефиницији, није могао бити никакав колаборант с нацистима, него човјек који је у немогућој ситуацији хтио спасити стотине хиљада живота у Југославији, који су управо били изгубљени у поклицима на београдским улицама тог 27. марта: „боље рат него пакт“, „боље гроб него роб“. Јелисавета Карађорђевић наводи надаље да тај пуч није био никаква „воља народа“, поготово не Комунистичке партије која је тада слушала директиве из Москве, након споразума Хитлер-Стаљин, него је тај пуч био резултат тајног плана британске обавјештајне службе и групе корумпираних и потплаћених српских официра.
„Издали су ме и Британци и Срби“, наводи принцеза Јелисавета ријечи свога оца, кнеза Павла. Тај политички дио аутобиографије важан је зато да покаже да Други свјетски рат није био само осликани херојски пејзаж борбе добрих момака против оних лоших, него је то била свјетска трагедија, умијешана од сијасет непринципијелних коалиција моћника из крајње перфидних разлога. Из читаве аутобиографије осјећа се огроман презир према британској политици у Другом свјетском рату, која не само да је уништила живот једне краљевске породице, него и животе милиона људи на Балкану, сматра ауторица Јелисавета Карађорђевић. Коначно, у овој књизи се наводе чињенице о којима се можда најмање зна, које нису толико спектакуларне, али које су неизмјерно важне: живот Јелисавете Карађорђевић био је многе деценије посвећен хуманитарном раду, прво око питања глобалне заштите човјекове околине, а онда и у пост југославенским ратовима када је помоћ била потребна десетинама хиљада невиних избјеглица.
Књигу „Тамо далеко“ Јелисавете Карађорђевић треба читати као свједочанство једне жене којој су живот и судбина додијелили усамљеност и разочарење, а она је животу и судбини узвратила храбром солидарношћу с људима у несрећи и несебичном борбом за истину и правду.
Извор: П- Портал
