Пише: Бојан Јовановић
У нашим условима поткултуре се не конституишу као контракултура, у смислу експлицитне младалачке културе, већ су отпор и неслагање изражени у симболичкој равни у којој се елементи једног културног модела могу препознати као чиниоци субкултурног животног стила, имајући у виду како његову пежоративну, тако и његову регресивну конотацију. Битни елементи тог идентитета настају критичким односом према официјелној култури…
Дистанцирајући се од доминантне, мејнстрим културе, припадници одређене поткултуре задовољавају потребу да у оквиру мањих групација искажу свест о својој посебности.
Тотемски архетип У њиховој иконографији, веровању у истинитост представа које имају о себи и о свету, потврђује се актуализовани тотемски архетип који није као у некадашњим архаичним заједницама ограничен на препознатљив знак за који се, сходно анимистичком веровању, везивало порекло и будућност колектива, већ је визуелно богатији и одликује се комплексним садржајем сачињеним од разноразних елемената претходних културних искустава. У сагледавању његовог психолошког и социјалног аспекта, открива се и његова функција легитимисања другачијег погледа на свет и задовољења потребе за припадањем одређеној заједници.
У нашим условима поткултуре се не конституишу као контракултура, у смислу експлицитне младалачке културе, већ су отпор и неслагање изражени у симболичкој равни у којој се елементи једног културног модела могу препознати као чиниоци субкултурног животног стила, имајући у виду како његову пежоративну, тако и његову регресивну конотацију. Битни елементи тог идентитета настају критичким односом према официјелној култури, који је отворио креативни хоризонт ка афирмацији аутентичне креативности у оквиру алтернативне културе и контракултуре. У свом креативном самопотврђивању, припадници поткултура исказивали су позитиван однос према авангардним уметничким искуствима и рецепцији њихових вредности.
Неразумевање поткултура У покушају да се систематски истраже поткултуре, покренут је осамдесетих година двадесетог века у нас и специјализовани часопис истоименог назива, али је већ на самом почетку исказано њихово неразумевање тежњом да се социо-културни проблем старих сагледа и сврста у поткултуре. Покренут у оквиру тадашњег Истраживачко-издавачког центра Савеза социјалистичке омладине Србије у Београду, часопис „Поткултуре“ је залутао у област изван своје програмске тематике и брзо се угасио. Иако остарели још увек активни рокери на естрадној сцени, где су од маргиналних постали припадници доминантног, мејн стрим правца у култури, на посебан начин тематизује аспект старости, живот људи у позном животном добу се као феномен не може сврставати у област поткултура које су првенствено израз културе младих и својеврсна културна парадигма заснована на одређеним правилима и значењима стила.
Стари јесу маргинализовани у оквиру доминантног савременог западноевропског културног обрасца, али тај њихов статус је социјалне природе и њиме се баве првенствено одговарајуће социјалне службе. Њихова маргинализација се битно разликује од маргинализма поткултура младих као релевантног културног искуства које мотивише да се оно адекватно теоријски размотри и дође до сазнања о његовој вредности.
Поткултуре актуализују могућност другачијег потврђивања креативног потенцијала младих у културној реалности датог друштва. Тај потенцијал се испољава на друштвеној маргини где су њене границе и ограничења најслабији, па зато припадници културе младих и крећу са маргине на пут самопотврђивања.
Култура и camera obscura Изражавајући потребу за другачијим стваралачким потврђивањем од доминантне, официјелне културе, поткултуре потврђују могућност другачијег алтернативног приступа и изражавања креативног потенцијала. Будући да је алтернатива релационо одређена у односу на систем или образац према којем има другачији креативни приступ, супротност је значењски принцип у стварању и идентитетском потврђивању припадника поткултура.
У свим досадашњим релевантним проучавањима поткултура с правом је указивано на њихову зависност од доминантног културног обрасца. Поткултуре претпостављају постојање доминантног културног модела из чије сенке развијају неку од његових алтернатива често и у радикалном супротстављању и оспоравању његових вредносних критеријума. Међусобна условљеност културе и поткултура претпоставља извесну толеранцију која се састоји у отвореним и слободним релацијама израженим најпре на плану комплементарности у контексту једног обухватнијег сагледавања њихових засебности. Иако су поткултуре могуће захваљујући одсуству тоталитаризма и извесној пермисивности доминантног модела, ваља указати на продуктивност принципа тог истог модела који генерира поткултуре као своју супротност. Потиснуте до руба друштвене реалности, поткултуре се конституишу као културна инверзија доминантних схватања о реду, хијерархији, значењу и смислу појединих културних елемената. Социо-културна реалност имплицира, дакле, не само познате интеграцијске чиниоце, већ и одређене дезинтеграцијске процесе који резултирају у формирање поткултура. Уколико у доминантном моделу препознајемо упоришна места културног идентитета владајућих друштвених структура, онда у поткултурама откривамо потенцирање управо оних чинилаца најмање карактеристичних за доминантни идиом.
Афирмишући потпуно другачије животне, социјалне и културне принципе, поткултуре се конституишу као алтернатива доминантног обрасца имплицирајући и извесне контра-културне аспекте. У овој реалности, поткултуре свакако не представљају неку монолитну форму јер је инверзија само један од начина њиховог формирања и вид најрадикалнијих оспоравања којима преокренути елементи добијају посве нове валентности у контексту ослобађања друштвено несвесног и сјају communitasa.
Празнична реалност Маргинални или лиминални простор је изван јаке контроле доминантне културе, што омогућује младима као члановима друштва да се у том допуштеном или строго неконтролисаном простору изразе, формирају свој идентитет и самосвојном културом дају смисао и разлог свом животу. Њихово незадовољство има значење субверзивног набоја који се артикулише као бунт у циљу потврде свог постојања.
Уколико се тај процес сагледа у контексту резултата до којих се дошло у проучавању феномена празника, онда се поткултуре откривају као динамичан културни процес који се одвија у ширем контексту ослобађања субверзивног набоја кроз нове стваралачке форме као чинилаца колективног и личног идентитета припадника поткултура. Као што се у форми празника друштво на допуштен социокултуран начин ослобађа свог субверзивног набоја, тако и припадници поткултура у оквиру постојећих друштвених околности артикулишу своје незадовољство. Њихово агресивно понашање је тежња за самопотврђивањем, а коришћење одбачених садржаја културе као чинилаца свог идентитета, попут панкера, је враћање средини на манифестан начин оно што је она одбацујући их и неприхватајући их у оквиру доминантног културног модела исказивала према њима.
Имајући у виду поменуте односе, можемо уочити да одвојеност поткултуре од доминантне културе може да буде обележен отпором и супротстављањем (какав је био у контракултури) али да њихова коегзистентност може карактерисати не супротстављање (какав је био у алтернативној култури) и коначно прихватање вредности поткултура од стране доминантне културе. За поједине елементе поткултуре, попут рок музике, након почетног отпора и субверзивности, дошао је период коегзистенције а убрзо и потпуно прихватање. Данас се на концертима филхармонија изводи поред класичних дела и музика познатих рок музичара и управо тај пут који је рок музика прешла од своје субверзивности до официјелног признања указује на процес признавања и значај привремено непризнатог као неоспорне културне вредности.
Извор: Печат
