Пише: Богдан Златић
„Генијалност је наивност која се јавља упркос искуству.“ Човек који је ово записао, Жарко Видовић, сачувао је своју наивност упркос животном искуству које је у библијском смислу било паклено. Када се говори о Видовићу обично се спомене чудо којим је преживео Јасеновац, немачке и норвешке логоре. Међутим, да би својим пријатељима објаснио да његово логорско искуство није било нешто најтеже у његовом животу, те да за свој највећи грех сматра упуштање у лавиринте западне метафизике – од Аристотела и Августина до Декарта и даље – грех кога се ослобађао све док није дошао до закључка, како нам је једном приликом рекао, да западну метафизику није довршио Мартин Хајдегер него његов немачки колега, такође доктор филозофије: др Јозеф Гебелс. Да, говорио нам је тада – Гебелс је најдоследнији филозоф-метафизичар кога је Запад икада имао, јер западна метафизика, ако је потпуно доследна, довршава се формирањем концентрационих логора. Логор смрти је крајњи домет западне метафизике.
Жарко Видовић је своје ослобађање од западне метафизике, а заправо исповедање грехова сопственог умног искуства, доследно бележио од 1957. до 1987. године у делу које је назвао Огледи о духовном искуству (1989). Видовићева књига Западни човек, која је сада пред српским читаоцем, представља једну од његових исповести, овим поводом о томе у шта се може претворити правна свест о достојанству човека када је преузму доследни западни метафизичари. Међутим, да нас Видовић не би толико скандализовао – колико су некада били римски грађани у сусрету са хришћанством – потребно је читаоцима скренути пажњу не само на то да је ова књига израз његове згранутости открићем да је папска црква постала теократска држава, него да је овај његов увид био само један од камичака у колосалном мозаику о представи коју називамо Западна цивилизација. Овај камичак, ма колико да је значајан у стварању те опште представе, ипак није био ни први, ни последњи у Жарковом сагледавању сопственог духовног искуства.
У првом периоду свог суочавања са западном метафизиком од 1957. до 1964. године Видовић заокружује рукопис Огледа под насловом Феноменологија сјећања на доживљај и предаје га издавачком предузећу Напријед у Загребу, у јесен 1964. године. Рукопис никада није изишао из штампе – био је враћен аутору оштећен грубим превлачењима оштром оловком. То је био крај периода његовог рада који би могао да се назове „рани Видовић“, јер он наставља да пише о односу метафизике и платонске диалектике. Видовићев „прелазни период“ (1964–1982), када настају рукописи објављени у овој књизи, обухвата његово преиспитивање историје уметности и цивилизације, неоплатонизма, религије, раног хришћанства, права, историје српске књижевности итд. У том периоду Жарко Видовић завршава своје капитално петотомно дело Његош и Косовски завет у Новом веку – које показује да је у потпуности сазрео као аутентичан мислилац епохе у којој је живео. Радови који настају касније, пре свих Огледи о духовном искуству, сведоче да је, попут некакве ноћне море, за њим остала целокупна западна метафизика. У зборнику радова са научног скупа Рационалност и савремени свет (IX–1987), Филозофског друштва Србије, Видовић објављује оглед Битије и мишљење нису исто који је редакција зборника грубо скратила тако што је избацила завршни став у коме је објашњење самог наслова: „бити=духовати“. Но то је формула која објашњава човека! Човек је то сушто које постоји из дивљења (духовног посматрања) битија! Овај оглед, као и све што је писао до краја живота могао би се назвати „зрели“ или „касни“ Видовић. Када је објавио зборник својих радова писаних 1965-2007. године под насловом … и вера је уметност, Београд, 2008. године, Видовић је инсистирао на хронолошком редоследу текстова – да би тиме истакао развој свог мисаоног пута.
Непосредно пре него што је започео писање Западног човека Видовић довршава своје истраживање историје уметности радом Појам духа (1972), веома обимном студијом о историји архитектуре – „јер се вредности једне цивилизације најупечатљивије показују (чак демонстративно) у архитектури, а не у философији… јер архитектура обликује цивилизацију као простор вредности.“ Видовић се у овом периоду најпре ослобађа метафизике а потом и неоплатонизма, као хеленске наслаге у православљу, кога у Западном човеку назива јудео-хеленским хришћанством. У том периоду је његова мисао била неоплатонистичка, да би се духовним искуством, односно хришћанским опитом, она обратила у хришћанско схватање које надилази сваку философију, па и сваку религију. Тај пут ће бити довршен када Жарко Видовић буде написао: „Православље уопште није религија. Православље је дубоко осећање смисла човековог постојања.“
* * *
Потребно је осврнути се на категоријални апарат који у овој књизи користи Видовић, али и на стил којим пише. Имајући у виду да му је жеља да превлада устаљена и овештала (метафизичка) схватања уметности, естезиса, магије и религије Видовић користи поједине изразе и синтагме за које ће у каснијој фази рада наћи одговарајућа решења. Тако овде користи појам биће (у значењу то он, das Seinde, оно што јест, постојеће) – за које ће у Огледима о духовном искуству наћи израз – сушто (сушти, сушта, сушто). Термин јудео-римски означава римокатолички, а јудео-хеленски православни, па под религиозном вером подразумева православље, а магијском римокатолицизам. Међутим, већ је речено да касније Видовић православље уопште не сматра религијом. Специфичан категоријални апарат само је један од разлога што Видовић у овом раду много пута понавља своје основне тезе – да би објаснио поједине феномене у Римском праву и правној свести изнова се враћа неким својим основним ставовима о људским делима и човековој слободи. Други разлог оваквих понављања је чињеница да Жарко Видовић у свом времену практично није имао с ким да разговара на теме о којима је писао, тако да му је писаћа машина била једини саговорник у том философском дијалогу са самим собом и преиспитивању сопственог духовног искуства. Његови рукописи су својеврстан „тајни философски дневник“ – по упућености на себе самог – налик оном психолошком дневнику који је у исто време и истом граду водио Драган Крстић. Ова понављања у тексту буде асоцијацију на књигу Мартина Бубера Ја и Ти: јер се оно „друго“ што „нисам Ја“ код Бубера на крају појављује као Онај Који Јесте – сам Бог.
* * *
Најзад, треба рећи нешто и о Видовићевој философији права, онако како ју је изложио у Западном човеку. Римско право које је Видовић узео за еталон правне свести јесте оно из његове позне фазе и времена његовог довршавања. Уосталом, сам Видовић истиче да је Римско право византијско право и да је Јустинијанова кодификација њен врхунац: „Данас је мало оних који знају – а још мање оних који хоће да знају – да је Римско право византијско право. Ту је оно проучавано на универзитету, основаном у Цариграду још у V столећу, осам стотина година пре првих универзитета на Западу. (Да тај универзитет није уништен од Турака, данас би он славио више од хиљаду и пет стотина година!) Ту је Римско право обогаћено, систематизовано и кодификовано, почев још од Константина, па преко Теодосија, све до Јустинијана у VI столећу, те оно што ми данас познајемо и на универзитетима проучавамо као Римско право настало је двеста година након премештања центра империје из Рима у Константинополис, а педесетак година након коначне пропасти западног дела Римске империје и смрти последњег римског цара, Ромула (Ромула Августула). То право је производ римске свести Византинаца.“
Руку на срце, Римско право и његови институти су се развили из религије. Фистел де Куланж је објаснио да је институт приватне својине у римском праву настао из верског табуа да на парцели на којој су сахрањени преци потомака неког генса кроче припадници неког другог генса: „Породица је присвојила ову земљу тиме што је сместила своје мртве, она се ту усадила заувек.“ (Фистел де Куланж, Античка држава, Београд 1956, стр. 45) Дакле, приватна својина је првобитно и у својој основи НЕОТУЂИВА својина! О томе, посредно, казује и сам Видовић: „Зато Римљани, али зато ни плебејци, не могу сахрањивати мртве у urbs–u. Не може се допустити присуство мртвих душа предака кад се зна да ће они увек држати страну својим потомцима.“
Иако у правним институцијама заиста нема Бога, како каже Видовић, треба имати у виду да је Римско право испрва, у доба краљева и ране републике, било засновано на религији: правна световна правила су била – ius, а норме које регулишу религијске односе су биле – fas. Судије су тада били свештеници, а дани суђења су били dies fasti (фестивали) јер су у то време могле да се обављају правне радње и послови, за разлику од дана када нису могле јер су ти дани били резервисани за религијске активности и сматрани празницима dies nefasti. Државне послове су обављали посвећеници који су се удруживали у братства. Римом је управљало тајно братство од дванаест чланова – Арвалско Братство (Fratres Arvales) о чијем је ритуалном спису CARMEN ARVALE, за Српску краљевску академију, студију написао Милан Будимир, Београд, 1926. Чланови овог братства били су императори Рима, као нпр. Октавијан Август. Они су владали и у време републике, а по предању њему је припадао и сам Ромул, ритуални оснивач Рима.
Уместо неког скривеног ауторитета који би требало да гарантује остваривање правне заједнице (Бог, Објективни Ум, рационално схваћена људска природа итд.) Жарко Видовић сматра да се правна заједница може засновати једино на задатој речи човека који има достојанство да одржи ту задату реч. Због тога је одлучујући институт Римског права за Видовића (homo) sacer – „богин“. Човека који прекрши задату реч може свако да убије, а да за убиство не одговара, јер је (homo) sacer кршењем задате речи срушио правни поредак и тиме самог себе осудио на смрт. Његово убиство је исто што и одбрана правне заједнице, као убиство у самоодбрани. На тај начин темељ правне свести не чини ни норма (тзв. владавина закона), ни правни поредак (тзв. правна заједница) него одлука коју на основу чињеница норме и поретка доноси човек из осећања свог достојанства. У темељу целокупне грађевине Римског права и суштине правне свести Римљана је његово схватање личног достојанства. Због тога је за Жарка Видовића: „Искључена [је] философија историје као противна самој правној свести и свести о слободи човека. Искључена је, тако, и теорија природног права, Објективног Ума, Бога као Предодређености, Бога као Историје итд… Тако је правна заједница лишена Бога. Нема Бога у држави. Он је само у Цркви. Али Црква зато није правна, реална, телесна заједница која би почивала на описивом и поновљивом понашању човека, него мистична заједница коју ствара дух… У тој човековој слободи, као ни у делима (која су дела слободе), нема Бога, тако да су дела чисто световна по свом карактеру. То не значи да Бога нема, јер Бог је мистерија, дух који само платонистички мислеће хришћанство разликује од реалног света, од реалних телесних бића и човека у свету.“
Према Видовићу: „Правна заједница, дакле, почива сва и потпуно на човеку, а не на Богу. Она је дело човекове слободе, а не дело Бога, јер правна заједница није закон, него оживотворење закона, вршење закона, понашање које је – човеково, а не Божије. Закон није живо биће или правно лице да би он могао имати своју вољу, правну свест, одлучивати о својој примени и тако стварати правну заједницу. Закон није Апсолут, нити је тај Апсолут (и кад би закон био Апсолут) биће која има вољу, слободу. Могућност правне заједнице почива, дакле, на божанској природи човека (тј. на божанској души човековог телесног бића), а не на либиду (природи саме телесности), пошто би човек по либиду био само интересно биће и зато способан само за поступке у личном интересу и само за тзв. интересне заједнице, а не за iuris consensus, сагласност која је једини разлог корисности заједнице“.
Жарко Видовић констатује да је Рим ујединио све pietates јединственим тумачењем: „Свака pietas је добра ако је она разлог или побуда човеку да буде fidus, fidelis, тј. поуздан као саговорник и сауговорник, јер fides је исто што и foedus (уговор, савез, федерација, верност уговору или савезу, савезничка верност). Даље, ако је суштина сваке, па и римски pietas, дата у ономе fides (fides quiritum romanorum), онда се речју вера више никако не указује на припадност појединца генсу (на pietas), него на личност и личну независност појединца од генса (на fides)“. Међутим, поставља се питање – шта држи унутрашњи смисао човека за поштовање задате речи (и правне норме) – fides грађанина или pietas проистеклог из његовог верског убеђења?
Жарко Видовић сматра да је чудо Римске империје било у fides појединца, те да без таквог схватања није могло ни бити истинске правне заједнице: „Човек се поуздаје у себе, а не у богове. У томе самопоуздању и личној поузданости (у fides, fidentia, fiducia) грађанина била је снага државе.“
Видовић такође сматра да пад Рима мора да се тумачи падом достојанства римског грађанина, као и обратно: „Римска држава не штити то достојанство, него, црпећи своју снагу из достојанства (fides) грађана, она је у стању да својом fides publica (тј. достојанством државника, магистрата, римских институција) јамчи личну безбедност грађана. Fides publica и значи то: личну безбедност коју јавност (држава, република) даје грађанину! Дакле, Римска држава се заснива на достојанству грађана. Оно није циљ, него узрок и извор државе. држава је заштита права, а ту улогу држава може да врши само ако грађани имају достојанства, које не потиче из државе, него из личне моралне снаге грађанина (стр 123)“.
Када је Папска црква једном лишила своју паству правне свести о достојанству човека да одлучује о својим поступцима, одбила од себе Римско право и могућност да се борба за спасење одвија на попришту људских одлука и спасоносних дела – она је тиме поприште те борбе преселила у Чистилиште и на „други свет“, одлажући доношење спасоносних одлука за загробни живот. Теологија Папске цркве је тиме измислила чистилиште као сан о правној заједници за коју је човек способан упркос корену грешних поступака, страстима (прагреху). Чистилиште је постало замена за правну свест.
Жарково објашњење Августинове метафизике је неумољиво и застрашујуће. Покушај Августина да разуме платонизам много је чеднији него што га приказује Видовић. Заправо, тај покушај је чедан баш онолико колико су опаке последице које је произвео у схоластичким учењима Папске цркве као свете државе. Августинове Исповести су, по мом осећају за звук речи и реченица, налепши текст написан на латинском језику. Августин је био хришћанин онолико колико је могао да буде.
* * *
Суштина борбе Жарка Видовића против западне метафизике у њеном тумачењу правне свести је у раскринкавању покушаја метафизике да појмовима норме (владавине права као празне апстракције) и правног поретка (обезличене и тиме обесмишљене правне заједнице) сакрије јединог могућег носиоца правне свести – човека, у чијој се души дешава борба за доношење одлуке на основу које ће се засновати и норма и правни поредак, јер они зависе од достојанства личности која ту одлуку доноси. Речима Карла Шмита: „Као што Хобзов децизионизам спада у 17. век, доба пробоја владарског апсолутизма, и као што нормативизам умног права спада у 18. век, тако се повезаност децизионизма и нормативизма, која представља законски позитивизам што влада почев од 19. века, објашњава одређеним дуалистичким односом државе и грађанског друштва, двочланом структуром тадашњег политичког јединства које се распада на државу и друштво и које се креће између ванредног стања и легалности.“ (Карл Шмит: Три врсте правнонаучног мишљења, Београд, 2003, стр. 54)
На овом месту се поставља питање о две одлучне институције у правној науци које одређују СУВЕРЕНИТЕТ: ВАНРЕДНО СТАЊЕ и ИМУНИТЕТ, обе на граници права. Према једној суверен је онај који одлучује о ванредном стању (односно онај који може да укине правни поредак, да га одрекне тако што га негира); и према другој суверен је онај ко има имунитет (ко има право да себе изузме из правног поретка, а да га устави тако што га потврђује). Први начин исказивања СУВЕРЕНОСТИ је апофатички, негативан, одрициван, а други је катафатички, позитиван, потврдни. Први је усмерен ка унутрашњој претњи – урушавању поретка у човеку, други је усмерен ка оспољеној претњи – урушавању поретка људским поступцима. ИМУНИТЕТ је одговор на претњу унутар поретка, ВАНРЕДНО СТАЊЕ је одговор на претњу изван поретка. Имунитет се може уредити уставом и бити уставна категорија, ванредно стање не би требало да буде уређено уставом – уставно негирање устава – иако се данас често тако уређује.
Предговор за књигу Жарка Видовића Западни човек, Заједничко издање Благодарја и Сродства по избору, Нови Сад, 2025.
Извор: Стање Ствари
