Пише: Богдан Петровић
Да ли се сећате фамозних наступа Александра Вучића у Уједињеним нацијама пре нешто више од месец дана? Тешких речи на рачун Запада, уз својеврстан некролог самом себи, који је најбоље да цитирамо: „Ја сам овде вечерас завршио каријеру. Многе ми ствари неће опростити, ово је био ексер у сандуку.“ Јавност је данима била принуђена да прати „борбу“ моћних западних (злих) сила против нејаке Србије, да би се све завршило уз театрално огртање државне заставе на седници Генералне скупштине УН.
Није протекло ни месец дана од тих иступа Александра Вучића, да би се његова политика у потпуности окренула ка Западу. Пример за то је и присуство Србије на „мировном самиту“ око рата у Украјини, који се одржао средином јуна у Швајцарској. Самит су организовале западне силе како би показале да њихова политика према Украјини има „широку међународну подршку“, уз наравно, изостанак Русије.
То се завршило као потпуни фијаско: завршни коминике (иначе прилично испразан текст) прихватило је 80 држава-учесница, док није хтело да га потпише чак 16 држава. На крају је председница Швајцарске Конфедерације, као домаћин, изјавила да је потребно да поред Украјине и Русија буде присутна за столом како би се склопио мир – односно, да је цео самит у суштини био само шарада.
Никакве преке потребе за присуством Србије није било, а камоли за учешћем на високом нивоу министра спољних послова и за потписивањем коминикеа. Србија се „додворава“ Западу и у све интензивнијој продаји оружја и муниције Израелу (као и Украјини), од чега су почеле да се уздржавају и поједине чланице ЕУ.
Можда најгротескније повлађивање Западу се могло видети у интервјуу председника Вучића Фајненшл тајмсу, где је најавио да ће се пројекат експлоатације литијума компаније Рио Тинто наставити у најкраћем року. Том приликом је направио и својеврстан гаф када је нагласио да су „званичници ЕУ мислили да ће Србија дати рудник Кинезима“, али да Београд „није имао намеру да то уради јер је он обећао да ће у тај пројекат ући ЕУ“.
Богдан Петровић: Како је опозиција сама себе упропастила
Поставља се, наравно, питање, ако нас са Кином, како Вучић каже, везује „челично пријатељство“, зашто онда нисмо Кинезима дали да експлоатишу литијум? Да подсетимо, управо су кинеске компаније економски „спасиле“ Вучићев режим када су преузеле две црне тачке српске (државне) привреде, борски рудник и смедеревску железару. Данас су те компаније највећи српски извозници, а да подсетимо, пре доласка Кинеза, оне су коштале буџет 400-500 милиона евра годишње.
И тако, својом политиком, мало ка Истоку (кад га Запад притисне као око Сребренице), мало (више) ка Западу, Александар Вучић је постигао да у Србију ниједна страна нема поверење.
Вучић само наизглед успешно балансира у тој игри: Русија толерише Вучића због просте чињенице да није увео санкције, иако је подржао низ западних иницијатива у међународним форумима око рата у Украјини, док се Кина држи прилично суздржано према „челичном пријатељу“ Србији. Фијаско те политике видео се одлично приликом гласања око резолуције о Сребреници у УН. Те две државе су могле, да су хтеле, да убеде довољан број држава да буду против, па би и сами предлагачи у том случају повукли текст пре гласања, али се то није десило, па се све свело на напоре српске дипломатије и Вучића лично.
Други очигледан пример је да приликом посете председника Кине Си Ђинпинга није уговорена ниједна велика кинеска инвестиција; дан после посете Београду, кинески председник је у Будимпешти објавио да ће се у Мађарској градити друга кинеска фабрика аутомобила, поред фабрике батерија (иако Мађарска нема литијум).
Зато можемо рећи да је Вучић политиком мало Истока, мало Запада, у потпуности изгубио кредибилитет. Њему не верују ни на једној страни и онда нас „шамарају“ како ко стигне. Нема никакве сумње да ће временом наш положај бити само још тежи, а пренемагање Александра Вучића све веће.
Извор: Нова Економија
