Пише: Богдан Петровић
Избори за Европски парламент показали су да расте нерасположење бирача према досадашњем поретку. Највећи добитник европских избора је радикална десница; странке те оријентације су формирале трећу и четврту групацију по величини у Европском парламенту. Највећи губитници избора су странке либералне оријентације, које су са треће по величини групе у парламенту пале на пето место, као и зелени; те две групације су изгубиле трећину мандата, али су „остале“ на власти, док су десничарске странке (и даље) игнорисане.
Да је европска политика у кризи, иако на први поглед „мејнстрим“ групације (народњаци, социјалисти и либерали) које су и до сада контролисале Европски парламент и даље имају већину, најбоље се види по резултатима избора у две највеће и најмоћније чланице ЕУ, Немачкој и Француској. Владајућа коалиција у Немачкој добила је свега трећину гласова, док је странка француског председника Емануела Макрона доживела тешко понижење уз добијених 14,6 одсто мандата.
У Француској је председник Макрон, истог дана када су саопштени резултати избора за Европски парламент, расписао ванредне парламентарне изборе. Његову странку је од потпуног дебакла спасао само већински двокружни изборни систем, па су завршили као други по броју мандата (уз 6,7 милиона гласова у другом кругу добили су 159 мандата, што је 86 мандата мање него на изборима пре само две године).
„Тактичким“ груписањем свих странака против крајње десног Националног окупљања у другом кругу избора та странка је спречена да освоји највећи број мандата и завршила је као трећа по величини, иако је добила 10,1 милион гласова (два милиона гласова више од левице која је освојила највише мандата).
Први пут у историји „Пете републике“, француски парламент постао је „неуправљив“, без јасне већине, а Макронова „коцкарска игра“ му се обила о главу. Немачка влада (за сада) опстаје иако се њене чланице непрестано сукобљавају, понајвише због страха да би превремени избори значили и дефинитиван растанак од власти и политички крај за већи део лидера те коалиције.
Изборни дебакл није спречио француског председника Макрона и немачког канцелара Шолца да брже-боље поново прогурају Урсулу фон дер Лајен за председника Европске комисије. Том приликом у потпуности је игнорисана премијерка Италије, треће по величини и значају чланице ЕУ, где је странка Ђорђе Мелони за разлику од Шолца и Макрона добила подршку бирача на европским изборима.
Слободан Антонић: ЕУ телетабиси
Европском унијом владаће коалиција у којој учествују народњаци, социјалисти и либерали, уз очекивану подршку зелених. Тако разнородна коалиција само ће и даље отуђивати бираче од тих странака, јер се поставља логично питање, „за кога уопште ја гласам“, када све остаје исто било да се гласа за социјалисте, либерале или народњаке.
Тешко је веровати да ће једна прилично неубедљива политичарка као што је Урсула фон дер Лајен донети било какве новине у наредних пет година (можда је њен највећи „домет“ био да се наметне као кључни амерички играч унутар ЕУ).
Таква политика је дугорочно (и не само дугорочно) осуђена на неуспех. Нова искушења су пред вратима: у септембру се одржавају избори у три немачке покрајине на истоку земље, где по истраживањима јавног мњења две антисистемске странке (десна Алтернатива за Немачку и лева Савез Саре Вагехнехт) могу лако да добију већину у њиховим парламентима.
Француској предстоји политичка агонија у којој ће нова влада (за коју уопште није јасно како ће добити подршку већине у парламенту) морати да усвоји ребаланс буџета како би некако смањила велики буџетски дефицит, што ни странке левице ни странке крајње деснице нису спремне да ураде.
Све док европске елите не извуку поуке и не окрену се више проблемима обичних људи, подршка антисистемским странкама ће расти; довољно је погледати ситуацију у САД где Доналд Трамп и поред свих гафова, афера и судских процеса и даље има огромну подршку бирача.
Тамо је елита Демократске странке била принуђена да за свега три недеље политички ликвидира актуелног председника свесна да бирачи желе промене, и наметне као кандидата Камалу Харис, која је толико „сигурна“ у себе да упадљиво бежи од било каквог новинарског питања, али барем не показује озбиљне когнитивне проблеме.
Даљим игнорисањем све већег дела бирача, европске елите ће довести себе у идентичан проблем, али са неупоредиво тежим последицама, јер се не ради о једној држави, већ о 27 држава различитих међусобних интереса, које ће бити у том случају скоро немогуће усклађивати.
Извор: Нова Економија
