Пише: Бобан Каровић
Да је Европска унија (ЕУ) у некој врсти кризе редовно слушамо последњих година. Да се та криза евидентно одражава и на даље проширење Уније више није питање – то је чињеница. Уосталом, податак да је последња држава, Хрватска, примљена у ЕУ далеке 2013. довољно говори. Ових дана је у Бриселу, међутим, поново оживљена идеја да се проширење убрза тако што би се примиле нове земље које одмах не би добиле и сва права која иначе имају чланице Уније. И док је за један део јавности ово добар предлог, други оцењује да то ипак није најидеалније решење јер би овиме практично добили „државе другог реда“ унутар ЕУ.
Бриселски „Политико“ објавио је сазнања из дипломатских извора да ЕУ разматра могућност да будуће чланице приступе блоку без потпуних права одлучивања, укључујући право вета, у циљу убрзања процеса проширења. Предлог, који се још налази у раној фази и захтева једногласно одобрење свих 27 земаља чланица, омогућио би новим државама да користе већину погодности чланства, док би пуна права стекле накнадно, након што ЕУ спроведе кључне институционалне реформе, укључујући укидање једногласног одлучивања у већини области. Према овом предлогу, земље кандидати би могле да постану чланице под флексибилнијим условима, без потребе за изменама оснивачких уговора ЕУ, појашњавају извори за овај бриселски портал. Заговорници проширења, међу којима су Аустрија и Шведска, желе да овом иницијативом превазиђу блокаде које, како наводе, долазе из Будимпеште и још неколико престоница које страхују од губитка тржишта или угрожавања националне безбедности.
Овим поводом се огласио и председник Одбора за европске послове немачког Бундестага Антон Хофрајтер, који је изјавио да “будуће чланице треба да се одрекну права вета док се не спроведу реформске промене, попут увођења квалификоване већине у доношењу одлука”.
“Не смемо да дозволимо да поједине државе чланице успоравају проширење“, рекао је он.
Раније је иначе важило правило да проширење не може бити могуће без свеобухватне институционалне реформе. Међутим, покушаји да се право вета укине и за постојеће чланице наишли су на отпор, не само Мађарске, већ и Француске и Холандије. Хофрајтер наводи да би овакав приступ омогућио Унији да остане функционална и у проширеном формату. Додао је да “разговори са представницима земаља Западног Балкана указују да ову идеју виде као конструктивну и реалну”.
Овај потез, како закључује “Политико”, долази у тренутку све веће фрустрације у државама кандидатима, које су већ спроведеле значајне унутрашње реформе, али се још увек суочавају са застојима у приступном процесу.
Колико гаса је исцурило из Северног тока и које су последице инцидента
“ЕУ је политички окрњена нејединством чланица”
Бивша министарка за европске интеграције Србије Јадранка Јоксимовић каже за НИН да, када је реч о бројним старим/новим идејама које од 2020. циркулишу у погледу методологија приступног процеса, постоји мноштво иницијатива око којих не постоји укупна сагласност држава које имају различита очекивања од проширења.
“Па тако имате идеје о начину одлучивања земаља чланица у политици проширења тј. од иницијатива појединих група земаља чланица за измену одлучивања у приступном процесу у техничком делу, где се не би тражио консензус за отварање поглавља или сада кластера, али би се зато за затварање кластера и затварање преговора и пријем у чланство ипак тражио консензус, а у већини чланица и референдум, до оних који траже увођење усклађивања са заједничком спољном и безбедносном политиком као приоритетног политичког предуслова приступања. Па онда идеја о секторском интегрисању од заједничког тржишта, енергетске заједнице итд, али и државе које би да условљавају приступ јединственом тржисту нових потенцијалних чланица тек након потпуне усклађености кандидата са свим заједничким политикама ЕУ итд. Оволика и оваква пролиферација старих/нових предлога показује суштински упорни отпор бројних држава према проширењу, али истовремену геополитичку нужност да се прикаже како политика и процес проширења није у хибернацији, иако заправо јесте. Приоритетни циљ већине држава чланица јесте геополитичка порука Украјини о деблокади процеса и давању наде у европску будућност и подршку. У том смислу, покушава се и тзв. Западни Балкан евроинтеграционо реанимирати, пошто је процес у застоју већ дуго, па се обећавају отворени прозори и врата Црној Гори и Албанији, као што је и Србији дата нада 2018. у кредибилној стратегији проширења на Западни Балкан о 2025. као години могућег чланства”, наводи Јоксимовић и закључује:
“Што се тиче идеје о редукованом чланству, у смислу немања права гласа извесно време нових чланица, то само говори колико је ЕУ данас политички окрњена нејединством чланица у погледу виталних заједничких политика. Смисао и највећа вредност чланства јесте управо учешће у процесу доношења одлука, да бисте на политике које морате да примењујете могли да утичете у мери у којој интегришете у те политике и сопствене националне интересе.”
“Боље него процес вечитих интеграција без изгледног чланства”
Програмски директор организације “Нови трећи пут” Димитрије Милић оцењује за НИН да ова идеја из Брисела може бити корисна да би се прекинуо застој који постоји у процесу интеграција и где су периоди преговора са кандидатима у више случајева дужи него код било којих претходних чланица.
“Државе би, иако без права гласа, могле да учествују у европским процесима, користе финансијске алате подршке и интегришу се ‘кроз праксу’. То би смањило аверзију западноевропских држава да би нове чланице довеле до дисфункције или биле нови вето играчи, а брзо би се смањио политички простор који тренутно користе Русија, Кина или Турска. Ипак, највећи губитник таквог приступа би била Црна Гора, која је најдаље стигла у својим интеграцијама и где би била колатерална штета са хипотетичким губитком права гласа због нижег поверења у остале државе кандидате. Можда би се неке државе осећале као да су државе чланице другог реда. Међутим, тај сценарио је свакако бољи за већину држава од процеса вечитих интеграција без изгледног чланства, што ствара замор код елите и грађана у односу на питање европских интеграција”, истиче Милић.
И управо из Црне Горе, која се помиње као следећа држава која би могла да буде примљена у ЕУ већ 2028. године, стижу поруке да нису присталице поменуте идеје о пријему без права гласа. Црногорски премијер Милојко Спајић је у изјави медијима овим поводом казао да је суверенитет „веома битан Црногорцима“.
“Знате, нечега се одрекнете да бисте нешто добили, зар не? Дакле, ако немате равнотежу као чланица, онда то стварно не функционише. То је моје мишљење. У том случају постали бисмо нешто попут члана европског економског простора, а то су Норвешка, Швајцарска, Лихтенштајн. У реду је да постоји тај модел, али то је прагматична размена у којој нисте приморани да се сложите са свиме што ЕУ ради. Можете прихватити већину тога, али и даље можете имати неке изузетке и одступања. Мислим да чак и Велика Британија покушава да уради нешто слично“, рекао је Спајић и додао да је мишљења да, ако Црна Гора не приступи по досадашњем моделу чланства у ЕУ, онда она постаје нешто попут наведеног.
Идеји да нове чланице ЕУ у почетку немају право одлучивања успротивио се и хрватски премијер Андреј Пленковић, који каже да није одушевљен таквим предлогом.
“Једно од главних својстава држава је да се поштују, а поштују се ако имају једнака права“, поручио је Пленковић у изјави медијима и додао да би чланство без права одлучивања било “као да си позван на пријем, а стојиш испред док су други унутра“.
Докле је стигла Србија на ЕУ путу?
Подсетимо, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен ставила је проширење ЕУ у средиште своје агенде, а европска комесарка за проширење Марта Кос недавно је изјавила да би Црна Гора могла да постане чланица ЕУ 2028, а годину-две касније и Албанија. Унутар Уније се могу чути и мишљења би требало убрзати и процес пријема Украјине након што је та земља нападнута од Русије.
Када је реч о Србији, председник државе Александар Вучић је ових дана рекао да мисли да постоје шансе да уђемо у ЕУ до 2030, али да је препрека томе решавање косовског питања.
„Нама је ЕУ веома значајна, немам никаквих илузија по том питању. ЕУ је највећи инвеститор и то је и даље место где се најбоље живи, иако су стопа раста и економија у паду“, рекао је Вучић на РТС-у.
Србија је, подсетимо, 2014. отпочела преговоре о чланству у ЕУ и досад је отворила 22 од 35 преговарачка поглавља, а затворила само два. Последње преговарачко поглавље је отворила крајем 2021. У међувремену је више пута најављивана могућност да се отвори Кластер 3, али до данас се то није догодило, а као разлог се често наводила ниска усклађеност Србије са спољном и безбедносном политиком Уније, која се огледа најпре у чињеници да је наша држава једина у овом делу Европе која није увела санкције Русији.
Иначе, међу најгласнијим заговорницима пријема Србије у ЕУ је Мађарска. Премијер Мађарске Виктор Орбан говорио је да Србија треба да постане чланица ЕУ што је пре могуће, јер ће у супротном Београд изабрати сарадњу са другим партнерима, а Брисел ће изгубити ту земљу. Истицао је и да Европа мора да схвати да Србији није потребна ЕУ, него да је Унији потребна Србија, као и да регион Западног Балкана не може бити стабилан без уласка Србије у ЕУ.
Извор: НИН
