Читав сектор услуга у Србији је у великом превирању, али његова коњунктура је изгледа на високом нивоу, јер се „сива економија“ нагло шири, па мајстори беже у послове које је тешко евидентирати. Занимљиво је при свему томе да трошкови за оправке не улазе у „потрошачку корпу“, а они су често највећи месечни трошак осиромашених грађана, па због тога та „корпа“, мада сама по себи није покривена просечним приходима, у стварности садржи много веће дефиците потрошача од оних који се исказују после статистике из продавница и са пијаца
Стицајем околности, протекле две седмице био сам принуђен да учествујем у „инфраструктурним санацијама“ на згради у којој станујем већ 47 година. Наиме, пошто је утврђено да је узрок све чешћим поплавама у становима у томе што су руиниране основне цеви (кишњичара, главни одвод и главна цев за водоснабдевање) кренуло се у процес одлучивања да ли и како приступити реконструкцији инсталација између 18 власника станова на нашој „вертикали“, који би потребне радове требало да финансирају пошто су издвајања из „инфорачуна“ за текуће одржавање куће недовољна. Одржано је неколико састанака власника станова под председништвом „управнице зграде“ и изгледало је да се до договора не може доћи, јер су се сучелили интереси оних који су своје станове самостално реновирали и оних који стално имају прокишњавање, итд. Међутим, на крају је ипак постигнут договор пошто је управница зграде обезбедила више понуда извођача радова.
Наравно, станари су се одлучили за најповољнијег, односно најјефтинијег. Пошто су предвиђени радови подразумевали огромне рупе на зиду између кухиње и купатила, сви извођачи радова који су конкурисали за посао обећали су да ће санирати нужна оштећења – од зазизиђивања до надомештања оштећених плочица на зидовима. Требало је да се уговорени радови заврше за једну седмицу.
Да не идем даље у ову причу могу читаоце известити да је постављање „вертикала“ обављено релативно брзо, уз само једну тешку хаварију која је напунила водом само власнике станова на прва два спрата (наравно да сам ту био и ја). Затим, да је надомештање поломљених плочица трајало две седмице, због чега неки станари нису могли да врате кухињске елементе на места са којих су уклоњени. Треће, они који су то могли дигли су руке од основног уговора и покушали да ангажују приватним путем додатне водоинсталатере, керамичаре, електричаре и столаре и суочили су се са чињеницом да је такве мајсторе веома тешко обезбедити у Новом Саду, те да су услуге тих мајстора веома скупе, нарочито када се тражи хитан ангажман, јер су многи мајстори (а не само хирурзи, како се то често наводи у нашој штампи) избегли у економску емиграцију, итд. Нарочито су лоше прошли, у трагању за мајсторима, они који су ангажовали неке од њих који су обећавали да ће доћи сутра, прекосутра, у среду или суботу, а на крају се нису пројавили и неће да одговоре на телефонске позиве и поруке (ту сам опет ја).
Да не дужим даље са овом „приватном грађанском причом“, ево шта сам ја закључио из горе описаних догађаја. Прво, да демократско одлучивање није једноставно и да је слогу различитих интереса готово немогуће постићи, али да рацио ипак може да проради. Да су „тендери“ са конкурентним понудама добра ствар, али је тешко у њих уградити и критеријум квалитета и кредибилитета и да атрибут најјефтинијег понуђача пати од знатне сложености. Затим, да мајстори у Србији нису увек од речи нити много хају за невоље наручилаца посла – кад их оставе на цедилу јер им се укаже профитабилнији посао. Такође, да мајстора у Србији има све мање и да су све скупљи у градовима (по селима и малим местима ни нема мајстора на тржишту и интернету него се оправке заказују преко родбинских или комшијских веза).
Читав сектор услуга у Србији је у великом превирању, али његова коњунктура је изгледа на високом нивоу, јер се „сива економија“ нагло шири, па мајстори беже у послове које је тешко евидентирати. Занимљиво је при свему томе да трошкови за оправке не улазе у „потрошачку корпу“, а они су често највећи месечни трошак осиромашених грађана, па због тога та „корпа“, мада сама по себи није покривена просечним приходима, у стварности садржи много веће дефиците потрошача од оних који се исказују после статистике из продавница и са пијаца.
Димитрије Боаров
Извор: Нови Магазин
