Пише: Бојан Јовановић
Доживљен као изузетно непријатан осећај, бол је иманентан животу и обележава најзначајније тренутке човеког постојања, од рођења, стицања најбитних искустава током његовог индивидуационог процеса до одласка с овог света.
Трауматичност доласка на свет је искуство које своју психолошку вредност потврђује у потоњем животу. Пролажење кроз болни процес иницијацијског обреда био је традиционални начин доказивања зрелости појединца и добијања статуса равноправног члана заједнице. Ови критеријуми важе и у контексту данашњег модерног друштва јер човек постаје зрела личност стицањем способности контролисања сопствених нагона и подношења бола. Иако доноси велика задовољства, живот у својој реалности изненађује болним непријатностима које успевају да поднесу, без битних последица по њих, само зреле личности.
У односу на природу и природност човековог примарног биолошког постојања, култура је репресивна, а процес васпитавања и образовања појединца карактерише репресивност која изазива почетну нелагодност. Уколико је природна тежња за остварењем неке жеље супротна датим социокултурним правилима, онда је забрана и казна због њиховог кршења утолико и болнија. Доживљени бол може бити и трауматично искуство које одређује каснији живот и понашање појединца.
Попут доласка на свет и рађање у култури је непријатно и болно, али усвајањем културних и моралних норми као чинилаца свог идентитета човек стиче претпоставке да се у култури потврди и буде задовољан. Бол изражава животне противречности његовог вишеслојног и сложеног бића и уколико се он потискује онда се емоционални набој испољава на непредвидив и ирационалан начин. Свест о потиснутом болу мотивациони је чинилац његове реинтеграције пред собом и виђења себе у целини, онаквим какав јесте, а у тој целини је и истина о њему.
Телеснодушевна истина
Индивидуални осећај бола, као одговор централног нервног система на изузетно непријатне утицаје, психолошки је феномен објективно немерљив квантитативним показатељима. Са становишта човекове осећајности, сваки бол је особена емоција. У односу на друге болове тела, главобоља је, на пример, различита од њих, али је њена специфичност чини идентичном код људи. Међутим, свака је главобоља појединца различита, као што ни истог човека глава не боли увек на исти начин. Искуство бола је индивидуално и лично, а свест о том непријатном емоционалном доживљају може се исказати истицањем његове специфичности или коришћењем опште одреднице у коју се, без детаљног одређења, утапа и губи његова аутентичност.
Уколико би се психосоматска природа човековог организма упоредила са спектром светлости, онда његов видљив, соматски чинилац прелази у његов невидљив душевни аспект. Приликом повреде или обољења боли повређени или оболели део јединственог психосоматског организма, а у прилог схватању да није само тело инструмент бола, већ да је то и душа говори и чињеница о соматизацији душевних невоља и душевном болу због телесних повреда. Зависно од преовлађујућег аспекта идентитета и изложеност болу се специфично доживљава у видљивом, соматском и невидљивом, душевном аспекту човековог постојања.
Према доминантном осећању, бол може бити телесни и душевни, а по свом карактеру и интезитету разликује се оштар и севајући од потмулог и тињајућег. Зависно од личности појединца, његове способности трпљења и временског трајања и интензитета овог непријатног осећања којем је изложен, бол може не само да унизи и дехуманизује човека, већ и да га подстакне да компензацијом превазиђе то осећање. Сагледавањем моћи бола у том контексту, јасно се уочавају његове негативне и позитивне стране. Чињеница да у српском језику може као именица бити и мушког и женског рода, бол показује своју двоструку природу која се огледа у могућности да се на ову емоцију агресивно одговори или да се она пасивно трпи. Изложен болу човек се затвара у тај свој доживљај у тежњи да апсолутизује његов значај. У својој тихој патњи, он се пасивизира и тек када она постане неиздржљива он се мотивише да промени постојеће околности и превазиђе своје невоље.
Опраштање бола
Политика вођена оружаним средствима, како се еуфемистички назива рат, узрочник је масовног бола којем су људи изложени. Међутим, приликом мобилизације и слања у рат из којег се многи неће вратити или ће у њему доживети велику трауму, повећаним патриотским заносом страх од смрти и од бола се настоји потиснути. Том манипулацијом и самоманипулацијом страхом постиже се жељени циљ мобилизације, као што се и застрашивањем пренаглашава фиктивна или безазлена опасност да би се грађани пасивизирали и држали у том стању. Моћ бола огледа се у застрашивању болом, које се у остварењу показује као болно застрашивање. Међутим, за разлику од тоталитарних режима које карактерише владање страхом и болом, показује се да се људима уместо контролисаног наношења бола може успешније управљати пружајући им неумерена задовољства.
Психосоматско јединство душе и тела и чињеница да је заборав само дубља форма памћења, указују да је феномен опраштања чин који има за циљ транспоновања епизодијског памћења везаног за непријатно и трауматично искуство у семантичко меморисање ослобођено негативног емоционалног набоја. Тај циљ је истоветан коначном исходу природног процеса заборава, јер уколико се осветољубивост и обавеза освете као светог чина не пренесу на будуће генерације, помирење између потомака некад завађених припадника етничких или националних заједница настаје као резултат тог природног заборављања трауме некадашњих сукоба њихових предака.
Иако се сматра познатим, јер га је сваки појединац искусио током живота, бол није и спознат у оквиру многих својих непознаница. Имајући у виду последице које оставља у човековом животу, чини се да он не зна о болу оно што би требало да зна, премда мисли да о њему све зна. Однос према сопственом болу и невољама других, одредница је етичности као духовне вертикале човековог постојања. Њено сламање има за последицу стварање друштва морално упокојених које симулираном важношћу морала показује слику данашњег постморалног доба.
(Из предговора за књигу „Моћ бола“, у издању „Академске књиге“)
Извор: Новости
