Извор: Бојан Муњин
Свијет данас постаје све проблематичније мјесто за живот, уз многе опасности које пријете цјелокупном људском опстанку. Културе и традиције које су још до недавно представљале оријентацијску мапу човјекових ставова и одлука сада умногоме више не вриједе, а на њихово мјесто ступају нова правила све више глобалнога свијета. Прве на удару су културе малих народа који су приморани адаптирати се новој стварности, с малим изгледима да сачувају своју аутентичност. О дилемама, страховима и демонима данашњег свијета, као и о малим народима у вртлозима глобалне моћи, разговарамо с реномираним антропологом, аутором више знанствених књига на ове теме, Бојаном Јовановићем.
Како изгледа дијагноза цивилизацијског стања данашњег свијета?
Имајући у виду чињеницу да је данас свет у тзв. цивилизацијском прелазу, њега карактерише једно неодређено стање. Он несумњиво више није оно што је био, а како ни будућност још није дошла, елементи тог сутрашњег и јучерашњег света чине нашу садашњост. У реалности тог прелазног међустања одвија се и драма данашњег човековог постојања. Она је осенчена потенцијалном трагичношћу која се препознаје у ослобађању велике количине негативне енергије, као и у све учесталијим и озбиљнијим ратним сукобима, који повећавају опасност од човековог самопоништења.
Какве су карактеристике те велике количине негативне енергије данашњег свијета?
Ради се о крајње несигурном свету у којем се увећава људски страх од конкретних опасности, али и стрепња од онога што се само слути да може доћи. Уколико бисмо ове емоције сагледали у контексту човекове судбине и онога што наговештавају процеси трансхуманизма и постхуманизма, онда се суочавамо са реалном могућношћу поништавања и преобликовања човека оваквог какав он данас јесте. Снага негативитета и потенцијал зла у овом времену прелазног стадијума произлази и из осећаја човека који се осећа веома несигурним, па из потребе за већом животном извесношћу он и посеже за тим негативитетом као средством свог потврђивања.
Отпор традицији
Какав је однос између традиције и модернитета, између јучер и сутра?
Традиција није непријатељски супротстављена модерности, али представници модерности, у оквиру својих нових концепција света и човека, у борби за „боље“, ту традицију схватају као сметњу и исказују непријатељство према ономе што је потврђено као добро. То „боље“ и „више“ је увек прекорачење граница које су до тада постојале и зато данас та идеја о трансхуманом и постхуманом човеку израз је његове исконске тежње стварања неког супер човека. Садашњи човек, човек традиционалне културе, био би жртва таквог једног концепта.
Како изгледа такав супер човјек у акцији?
Требало би у том смислу рећи да су поједини носиоци такве идеје, у неком свом модернитету, исказали према традицији исте оне расистичке ставове који су у оквиру колонијализма и постколонијализма нанели много штете традиционалној култури и учинили велика зла њиховим представницима. Непријатељство према традицији је у запостављању вредности континуитета и постепеног, еволутивног преображаја који би несумњиво могао да доведе до жељеног новог – али без толиких људских жртава и штете по основне хумане вредности.
У којој фази модернитета се данас налази човјечанство?
Ми смо сада у фази преиспитивања могућности остварења идеје модернитета, формирањем нових макро система који би организовали живот на планети. У таквим системима, као што рекох, нема места за културну традицију која је до сада била битан чинилац човековог идентитета. На месту где се до сада налазила традиција израсла је потреба за стварањем новог неукорењеног човека, као плутајућег бића подобног за боље и ефикасније манипулисање. Са становишта данашњих моћних система основна идеја је да се створе такви људи чија би животна несигурност била њихово главно животно обележје. Такав појединац, обезличен и неутемељен у својој традицији и култури, био би зависан од модерних система у сваком погледу, а својом немоћи би исказивао моћ система који би га апсолутно контролисали.
Зашто та орвелијанска идеја у себи посједује бијес данашњице према прошлости?
Нетрпељивост и мржњу актера новог према традиционалном можемо препознати већ у зачецима стварања нових, тоталитарних поредака. Тако су, на пример, и комунисти у тежњи стварања новог система имали радикално негативан однос према традицији. Поготово према оној традицији која се сматрала наводно сметњом у потврђивању оног што је ново и модерно. Због тога је тај систем не само хтео да потисне него и да уништи традицију.
Бојан Муњин: Владика Кирило, Васкрс само тражи искреност и чисто срце
Рецимо, у кинеској револуцији, која је у једном тренутку настојала да се потврди и као „културна револуција“, извршен је радикалан обрачун са дотадашњом традицијом и њеним цивилизацијским темељима, што је препознатљиво и у пракси других револуција чији су актери на идентичан начин изражавали свој однос према традицији.
Каква је заправо антрополошка основа човјека?
Парадокс човековог постојања у томе је да он силно жели да очува суштину постојећег, јер како каже Јунг, човек је „чудовишно конзервативно биће“, али, да поновим, он тежи и да се потврди превазилажећи дотадашња ограничења, па је у тој намери спреман и да поруши све оно што му је претходило. Тренутно у данашњем свету преовладава оно што смо препознали – тежња да се нови свет изгради на сасвим другим основама и да се негативни однос према традицији изрази у најрадикалнијем виду.
Релативизација добра и зла
Шта је то „култура отказивања“?
Тај појам делује данас помало застрашујуће, јер је он, по мом мишљењу, један оксиморон. Култура је по свом иманентном значењу умеће оплемењивања човека и света и захваљујући њеним принципима човек је постао хумано биће. Када се пак каже „култура отказивања“, нарочито са праксом која се примењује, то значи да тада долази до брисања, забрањивања и потискивања одређених културних садржаја, догађаја, личности и свега онога што се сматра непожељним у савременом контексту.
У којој су корелацији култура отказивања и политичка коректност?
Тај процес отказивања се ради из сасвим прагматичних светоназорских разлога и тај процес има доминантан укус тзв. политичке коректности. Односно, ради политичке коректности из културе се брише оно што се по принципима модерне коректности сматра некоректним. На пример, имате појаву брисања сцена из неких филмова или одломака књига или забране читавих наслова, зато што су у новом контексту ти садржаји постали неприхватљиви. Данашњи израз за одстрањивање из друштва, не само садржаја и догађаја него и људи, јесте бојкот у којем се исказује групно мишљење за нешто или некога, што се или кога се, без претходне рационалне анализе, на граници ирационалног, сматра непожељним.
Често се спомиње да живимо у доба пост истине. Што би то значило?
Живети у доба пост истине значило би да класична вредност неупитне истине више не постоји. Успоставља се не више моћ појединачних слобода него моћ система, који је утолико моћнији уколико је појединац постао зависним од њега. Култура коју познајемо, која почива на хуманим вредностима, прети да буде поништена том новом цивилизацијом темељеној на транс хуманим правилима.
Ако говоримо о малим народима унутар данашњих глобалних система, што су темељни ступови на примјер традиционалне српске културе?
Стубови културног идентитета земље која се зове Србија јесу језик, традиција и историјско искуство. Ти стубови су данас, унутар ове дискусије о процесима модернитета, изложени ерозији, нарочито традицијски начин живота као један од основа идентитета не само у српској култури, јер је удар на традицију глобални процес. Традиција је изложена диктатима брзих промена и захтевима за прилагођавањем тим променама. Србија као земља жели да припада савременом свету и зато често некритички прихвата неке од тих промена и ултиматума на своју штету као уосталом што то чине и друге мале земље које су се придружиле том новом цивилизацијском стању.
Како културално Србија и други мали славенски народи треба да се позиционирају у данашњем систему глобалне културе?
Србија, као и сви други, требало би да буде мудра, а када то кажемо, онда под мудрошћу подразумевамо свест о значају етичке универзализације добра и зла, која подразумева и одговарајуће принципијелно понашање у светској арени у којој се настоји, супротно, успоставити начело моралне релативизације добра и зла. На таквом начелу се не може заснивати хуманост, јер је оно водиља моћника који у релативизацији етике проглашавају и силом намећу учињено зло као добро.
Како та релативизација етике изгледа на дјелу?
На пример, у НАТО бомбардовању Ирака и рату који су чланице овог пакта, предвођене САД, повеле 2003. године против ове земље, под лажним изговором да она поседује биолошко и хемијско оружје за масовно уништење и са циљем да се докопају њених природних богатстава, убијено је 500 000 деце. Када су након тог масакра недужних цивила питали бившу државну секретарку Медлин Олбрајт (што се може лако проверити) да ли су толике жртве и толико убијене деце, више него у Хирошими, биле оправдане, она је одговорила да је то била тешка одлука, али је вредела с обзиром на остварене демократске циљеве. Ова страшна епизода говори о лицемерном и нехуманом покушају оправдања једног страшног злочина симулацијом неког добра, које скрива остварење непосредних материјалних интереса пљачке нафтних ресурса Ирака. У оваквој ђавољој игри сугерише се човеку да подлегне искушењу нехуманости и постане демон, антихрист и нечовек. Одолети тим искушењима нехуманости, заснованим данас на идејама постхуманог и трансхуманог процеса, етички је императив – то вреди и за појединце и за народе – онога најбољег у нама да останемо и будемо људи.
Извор: П- Портал
