Баш док настају ови редови – а то је неки крај фебруара, пре но што ће „Нова економија“ отићи у штампу – увелико пламти Битка за Београд. Па кад је већ ту, хајде да је, за потребе драгих читалаца, зауставимо у времену, да би се обавио њен мали ситуациони резиме. Неће сметати, напротив. За почетак, подсетимо се да је Београд већ деценијама једно велико грађевинско земљиште. Све мањим делом је то земљиште попуњено већ до сада саграђеним зградама, у којима се налазе станови, пословни простори, услужни, образовни, културни и државно-институционални садржаји. Некада су овај грађевински простор насељавале и фабрике, радионице и остало свашта нешто производно, али сада се производи углавном тесто у пекарама, а за потребе београдских бизнисмена, функционера, службеника, чиновника или радника у кладионицама и апотекама. Плус незапослени, пензионери, криминалци, као и деца која ће одрасти у нешто од раније набројаног. Или отићи у иностранство.
Елем, други део тог грађевинског земљишта служи за то да се у њему ископају рупе за темеље и нешто мало гаража, па да се потом настави увис са градњом Објекта. Објекат је модерно име за онолико спратова стамбеног или пословног (или обоје) простора, на колико је издата дарежљиво испослована грађевинска дозвола; или на колико је испословано жмурење инспекција задужених за наџор градње Објекта. У Објекту ће, да додамо, понекад неко заиста и живети или радити, за стално и у свом власништву. Уз напомену да је у Објектима све мање таквих субјеката.
Београд је, такође, место на коме се убирају порези и доприноси од милион и кусур становника, те узима лова од дела туриста који залутају на Балкан. У овом граду се може лако и брзо отимати провизија од јавних радова или уваљивати роба понекад дупло (и више) скупља од сличних градова у региону и свету. Београд је, уз то, скоро па једини град у Србији који није баш скроз препуштен неком локалном шерифу да ведри, облачи и бунгабунгује деценијама, мењајући странке или коалиционе партнере (или обоје), те повећавајући бројеве нула на рачунима у банкама или величину кућног штека. У складу с тиме се у Београду, теоретски, може и променити власт. Битка за Београд је, и стога и такође теоретски, могућност да се тако нешто деси.
Битка би, надаље, могла променити степен компликованости кретања 17 милијарди евра. Толико ће, уз помоћ задуживања, бити уложено и у светску изложбу која то баш и није, а и у остале пројекте који су у вези са њом, а заправо и нису. Новчана мобилност о којој говоримо, са посебним акцентом на провизије и скупоћу уговореног, треба да се деси до 2027. године, када би требало и да се речена изложба отвори.
Тада ће победници Битке за Београд бити у трећој години изборима добијене улоге шегрта у управљању тим новцем. Те су отуд у припремним радњама Битке учествовали и гласачки борци из небеоградских средина, стратешки размештени и стамбено пријављени по трафостаницама, неизграђеним зградама и осталим адресама које имају онолико нових станара колико је у њихово гласање уложено пара. Аванс на 17 милијарди, такорећи. Битка за Београд, коју смо зауставили у времену да бисмо објаснили њен контекст, онолико колико дозвољава величина овог текста, може да се настави. Она ће се водити под будним оком источних и западних међународних кибицера, заинтересованих понајвише да се Битком за Београд не поремете Битка за Косово, Битка за (не)увођење санкција Русији, Битка за распродају још непродатог и Битка за аутократску стабилност свега претходно наведеног. У том и у сваком другом смислу, победницима Битке се може пожелети баш срећан рад за један баш тужан град.
Београд.
Војислав Жанетић
Извор: Нова Економија
