Ova, za razliku od prethodne dve knjige Vladimira Kolarića („Hrišćanstvo i film“,2017 i Hrišćanstvo i umetnost, 2021) najnovija se bavi nešto širim opsegom tema, pa pored onih povezanih sa umetnošću i estetikom, obuhvata i interesovanje za određena etička, kulturna i društvena pitanja, poput međuverskog dijaloga ili inkulturacije.
Knjiga „Biti drugome uteha i ohrabrenje – eseji o hrišćanstvu i kulturi“ podeljena je na tri dela, od kojih prvi obuhvata eseje dominatno posvećene estetičkim pitanjima, drugi etičkim, dok se u trećem delu nalaze tekstovi posvećeni određenim stvaraocima i knjigama, ako ne obavezno teološkim, ono posvećenim religijskim temama.
Ove granice su uslovne, a u svim esejima dominiraju pitanja koja imaju egzistencijalni značaj i u tom smislu se tiču svakog čoveka ili makar svakog onog koji je svesno i delatno zapitan nad smislom sopstvenog postojanja.
Iako na prvi pogled raznorodni, tekstovi u ovoj knjizi objedinjeni su razumevanjem smisla hrišćanstva, umetnosti, kulture, društva i čoveka, čiji je jedan od izraza i naslov na njenim koricama.
Tekstovi predstavljeni u ovoj knjizi ranije su objavljivani na sajtovima Patmos, Teologija.net, Čudo i Stanje stvari.
Izdavač knjige je Biblos i može se naručiti na sajtu izdavača , kao i kupiti u svim većim knjižarama, uključujući i knjižaru Biblos (Rige od Fere 2, Beograd).
„Ako smo istinski pažljivi prema čoveku, koji je u trenutku dok smo sa njim neko za nas najvažniji, ako se sve vreme trudimo da sebe u tom odnosu čistimo od primasa strasti, predrasuda, sujete i sličnog đubreta, onda ćemo mu svakako pomoći, makar to i ne bilo odmah očigledno, jer postoji mnogo toga tananog i skrivenog među ljudima. Istinski „dodir duša“, kada se dogodi i kada zasija u svojoj očiglednosti, predstavlja nešto najlepše u ovom našem svetu i najveća je potvrda Božijeg postojanja i delovanja u njemu. Pa i toga, da smo mu i mi, kao ljudi, bar nekada, u nečemu i ponekad nalik.“ (iz eseja „Biti drugome uteha i ohrabrenje“)
„Umetnost nas sama po sebi ne može spasti, ali možda nas može dovoljno zaseniti, zaslepeti, da nas navede da posle toga progledamo. Progledamo makar za prolaznost ovog sveta i vremena, a za zrenje stvari nevidljivih, „krasota rajskih“, potreban je jedan drugačiji posled i vid, koga bez vere nema. Bez reza koji napravimo duboko u sebi odlučujući se da ovako više ne može i da ovo, ovaj svet i ono što smo do sada smatrali da smo mi, nije naš istinski put. I otisnemo se, ne bezglavo i ne bilo kuda, ali ne i tako da nam logika ovog sveta određuje kriterijume stabilnosti i pravce kretanja, nego – za Hristom i sa Hristom, netremice, koji je Život.“ (iz eseja „Umetnost i smrt“)
Redakcija
