Књига једног од најзначајнијих руских писаца Захара Прилепина под насловом „Јесењин“, ускоро ће се појавити и пред српским читаоцима у издању „Службеног гласника“ и у преводу Радмиле Мечанин.
Прилепин, са својственом ведрином и оригиналношћу, у детаље износи биографију Сергеја Јесењина, доносећи неочекиване закључке и изазивајући код читалаца дубоко саосећање. Јесењина воле као ниједног другог песника на свету – и његову поезију и њега као особу. Али ако пажљивије сагледате његов живот, наићи ћете на тешка и непомирљива питања, нагласио је издавач, најављујући ово дело.
Јесењин – совјетски или антисовјетски песник?
Хришћански песник или безбожник?
Песник за плаћену публику или иноватор?
Да ли је сељачки песник или имагиста?
Кога је сматрао главним ривалом у поезији и зашто?
С ким је стварно био пријатељ?
Какав је његов однос са бољшевичким вођама?
Колико деце има и колико жена?
Коју је од својих жена заиста волео?
Да ли је пио или су завидни људи ово измислили?
Који су кривични предмети против њега покренути?
Да ли је био насилник или жртва околности?
Шта је радио годину и по ван совјетске Русије?
И на крају, самоубиство или убиство?
Књига пружа одговоре не само на ова питања већ и на многа друга.
– Овом биографијом Прилепин је признат за највећег познаваоца живота и дела Сергеја Јесењина. Она садржи све што нам омогућава да Јесењина видимо онако како нисмо ни слутили, али тако животног да побуђује најразличитија осећања, као да је ту, са нама, а не на филмском платну или у књизи. Лепеза његових понашања је веома широка, нестална, у њему је максимум свега људског, побуђује час одушевљење, час презир, час збуњеност, али аутор је успео да нам покаже да је таленат – Божји дар и тежак крст, да генији нису од овога света – рекла је раније Радмила Мечанин, за „Новости“, поводом рада на превођењу овог капиталног дела. – Мада је ово документарна књига, разноврсна раскошност Јесењиновог дара и карактера чита се као невероватна прича. А све је поткрепљено документима. Пре свега, чињеница да је Сергеј Јесењин једини песник у историји Русије кога је публика износила на рукама са бине, па носила кроз салу и кроз град. И то не једном! То није доживео ни Пушкин.
